среда, 30. март 2016.

Dva druga

Putovala dva druga. Putem su govorili kako treba dobro da se slažu, da pomažu jedan drugome, da štite jedan drugoga. 
Obećali su da jedan drugoga neće nikada izneveriti, ni u kojoj prilici. Tek što su to rekli, naiđe medved. Čim ga jedan ugleda, zaboravi na svoje reči i na svog druga i pope se na drvo. Dok je drugi gledao kako ovaj beži, medved mu se približio. Nije mu preostalo ništa drugo nego da padne na zemlju i pravi se mrtav. Medved mu priđe i poče da ga njuška. Ali on prestane da diše i medved, misleći da je stvarno mrtav, ostavi ga i ode u šumu. Kad je medved otišao, siđe onaj sa drveta i zapita svog druga 
- Kaži mi, molim te, šta ti je to medved šaputao? 
- Rekao mi je da više ne putujem sa takvim drugom, koji mi je samo na jeziku prijatelj, a kad dođe do nevolje, samo se za sebe brine... 

MENjAJMO SVET – ZAUSTAVIMO NASILjE

Menjajmo svet – zaustavimo nasilje. Pitam se kako sa malo reči stvoriti čarobni napitak koji rešava tako veliku stvar. Koliko je teško biti malo osećajan, pa to baciti na papir. Sa olovkom u ruci, prstom na čelu i punog srca počinjem da pišem priču, ne baš toliko srećnu. 
Gledam kroz prozor. Vidim ljude i decu. Tek nekoliko njih zadovoljno skakuću, ali jedno stoji po strani. Zamišljeno gleda svoje drugare, zarobljeno u svoje misli o nesrećnoj porodici i toplini. Ne čudi me. Ima danas puno takve dece. Pogled mi luta dalje, sve do jedne starice koja rukama punim kesa pokušava da se prihvati za gelender i bezbedno stigne do stana. Uzaludan pokušaj. Niko se ne osvrće, upućuje pozdrav, a kamoli da ko priđe i ponudi joj pomoć. Tužna nastavljam dalje. Čujem plač. Otac vuče dete za uvo, dok ga ono milim i suznim pogledom moli da prestane. Vidim nasilje svuda, a znam da može da se 
zaustavi, i znam da zvezde ne pišu sudbinu. 
Pa zamislite kada bismo šamar zamenili poljupcem, tuču zagrljajem, ružnu reč bombonom. Kad bismo starici pružili ruku, dete primili u igru, bili bolji đaci i poslušniji našim roditeljima. 
Sipam malo čarobnog praha u svoju priču i vidim dva drugara kako dele 
užinu, drugarice kako dele tajnu. To je ono što moje srce voli. Pogled mi ide dalje, srce brže lupa. I kao da me je neko čuo. Odjednom nema više deteta na klupi. Sad ga vidim kako se igra. Bakica je na terasi, zahvaljuje se deci i zaliva cveće, otac grli dete, a ono mu obećava da će biti dobro. 
Eto, to je dokaz da svako u sebi nosi nešto dobro, nešto lepo i neiskvareno. I sada znam da je ovde mojoj priči kraj, isto kao što znam da je ovo početak jedne naše zajedničke želje, zar ne? DA MENjAMO SVET I ZAUSTAVIMO NASILjE!!! 

Branim čoveka

Čovek se, od svog nastanka, strahovito promenio. Um mu je razvijeniji, potrebe su mu veće, produkti njegovog uma su sve komplikovaniji, i imaju sve veće posledice. 
Zagađenje... Ogromno i teško za neutralisanje, ali čovek se trudi – ugradio je filtere na fabrike, vozi električni auto i koristi energiju vode i Sunca... Zašto nije otpočeo radove protiv uništavanja planete ranije? Prosto, nije znao. Nisu se sve sfere njegovog uma razvile tako brzo kao zagađenje. 
Gotovo svu krivicu za zagađenje možemo prebaciti na čoveka. Mi, mali, obični ljudi, krivimo velike fabrike, industriju, a baš mi, ti mali ljudi, bacimo desetak plastičnih kesa – da, kesa koje se razgrađuju za oko hiljadu godina – nedeljno! Šta mi radimo da bismo sačuvali planetu? 
Reciklirate li? Ne, zapravo, ne morate da reciklirate. Da li, barem, bacate svoje otpatke tamo gde bi trebalo? I, onda se usuđujemo da krivimo fabrike. 
Da zaključim. 
Prekinite da krivite dimnjake na fabrikama za svaki svoj jutarnji kašalj, i, ako već ne možete (iz bilo kojih razloga) da se učlanite u neku organizaciju za očuvanje okoline, bacajte svoje đubre tamo gde je to predviđeno, prestanite da koristite dezodoranse koji ispuštaju freone i, ljudima koji zagađuju okolinu, skrenite pažnju da zapravo štete sebi.

Planeta Zemlja

,,Kreknu žaba – sunce se pomrači 
pade klupče – zemlja se potrese. 
Starac kresnu – more se osuši. 
Baba kinu – nebo se provali...’’ 
J. J. ZMAJ
Ovi naizgled šaljivi stihovi dečije pesme pokrenuli su me na razmišljanje, kako je sve u našim životima povezano i da svako od nas zavisi od najmanje životinje, biljke, bubice. 
Život koji imamo, kao i planeta na kojoj živimo jedinstveni su i nezamenljivi. Ništa ne dobijamo ponovo, druga šansa ne postoji. Put kojim se krećemo i ono što činimo ostaje za nama i stvara ili uništava šansu onima koji dolaze posle nas. 
Otrovni gasovi, otpadne vode, brdo smeća pritiska nas sve više i zatvara životni prostor. Nestajemo, tiho, ali sigurno. 
Da li smo humana bića? Da li više volimo svoje zadovoljstvo od života naših unuka i praunuka? Ne znam, 
ali čini mi se da je tako. Bahati smo prema prirodi, razmišljanja su nam tako kratka, samo da nam je dobro sada, a za sutra nas nije briga. Sve što je priroda stvarala vekovima stvorila je skladno. Harmonija bi vladala da mi, najinteligentnija bića, nismo smislili kako da srušimo tu ravnotežu. 
Da li ja kao pojedinac mogu da učinim nešto što bi prekinulo ovu tragediju? Mogu, ali čini mi se veoma malo. Pokretanje mojih drugova iz škole da pokupimo smeće u našem okruženju kap je u moru, ali ipak je neki početak. Podsticanje ljudi da razmišljaju na temu očuvanja prirode za buduće generacije isto je jedan od vidova borbe. 
Oni koji imaju najviše mogućnosti da nešto učine vrlo su pasivni i apel upućen njima je jedan od načina da se bilo šta više učini. 
Red je da se nešto korenito promeni, da nam reke teku čiste, da dišemo punim plućima. Bilo bi divno da se to desi i da ponovo osetimo divan miris šuma i čujemo najlepšu pesmu ptica. 
Samo kap razuma potrebna je da život pobedi. Samo kap truda potrebna je da stanu ledeni bregovi i vazduh ponovo postane prozračno čist. Iscedimo tu kap iz sebe, učinimo taj poslednji napor i spasimo planetu Zemlju. 

Elektrika naših srca

Svi smo mi dospeli na ovozemaljsku baštu koja se zove život. Staze kojima hodamo su različite, prepliću se i razilaze, mi tečemo kao vreme, radujemo se, smejemo se, patimo, bolujemo, i što je najvažnije – volimo. 
Tako sam i ja zavolela. Brzo, nepromišljeno, totalno blesavo... Zavolela sam tako lako, a tako mi je teško bilo to da pokažem. Možda je to mana, a možda moja najveća vrlina. Možda ću baš zbog toga uspeti da sačuvam srce „u komadu―, a to nije lako u ovom svetu u kome se često laž sakriva pod velom istine. A ipak, čovek bez ljubavi nije ništa drugo do nekoliko slučajnih imena i datuma. 
Ljubav je kao struja, čudna pojava. Unese svetlost u tvoj život pa i mi ušuškani u svojoj ljubavi sijamo od zadovoljstva. Bez nje – mrak. Ne vidimo više onu svetlu stranu života, svi lepi trenuci nestaju, a u nama ostaje jedino osećaj gorčine, usamljenosti i neobjašnjive tuge... Da li je onda naše srce vredno žrtve zbog nečijih lepih plavih očiju? 
Možda su u pravu oni koji misle da srce ipak treba ostaviti da čeka ono koje kuca u istom ritmu. Neizvesnost se onda pretvara u ljubav i kada bi sve bilo lako i očigledno ljubav verovatno ne bi bila to što jeste. Da li su ljudi poludeli ili još ne shvataju da je srce ono bez čega ništa nema smisla. Ne treba se opirati Amorovoj streli, ne treba se stideti elektrike našeg srca. 
Putevi ljudi su veoma čudni i satkani od bezbroj trenutaka. Svaki je poseban i neponovljiv. Svaki proživljeni dan i svaka prespavana noć samo su delići univerzuma. Nikada se jedan proživljeni trenutak neće ponoviti i zato treba voleti i biti voljen u svakom trenutku ovog kratkog i nesavršenog života u kome ti se pruža prilika da ljubavlju dotakneš trenutke večnosti.