среда, 09. април 2014.

Rastanci su bedemi sa kojih se pružaju neki novi vidici

Rastanci, reč koja svaki put gorko odzvoni u ušima, i na čije izgovaranje se uvek okrenem u pravcu iz kog je potekla. Mene uvek asocira ne jednu izreku koju sam čuo još kad sam bio dete, i koja kaže „Kada odlaziš, ne ruši mostove iza sebe, jer nikad ne znaš koji bi ti mogao zatrebati“. Svi smo vrlo često iskusili tačnost ove tvrdnje, samo je je pitanje da li su ti mostovi već pali, i da li je bilo kasno. 
Dugo sam razmišljao da li da se u potpunosti otvorim, i s shvatio da neke rane ipak moraju da zacele, i da neke stvari ne mogu večno da se čuvaju zatvorene duboko u sebi. Ovo što je ovde napisano nisam rekao nikad do sada, i zaista osećam kao da mi ogroman teret pada sa srca. Zvala se Kristina. Moja neprežaljena ljubav, slika njena koja mi je u mislima svakog dana, i koju ću tu čuvati dok sam živi. Bili smo zajedno više od dve godine, i mislio sam da će to trajati večno. Za nju sam bio spreman na sve, ili sam bar tako mislio. Imao sa utisak da je ona razlog mog postojanja na ovoj planeti, i da moj život ima smisla samo ako je ona pored mene. Međutim dogodilo se nešto o čemu nisam sme ni da razmišljam pre toga. Nešto je puklo između nas, kao da smo se odaljili jedno od drugog, kao da je između nas iznikao kineski sud koji je bilo nemoguće preći. Razloge do današnjeg dana nisam shvatio, ili nisam želeo da ih prihvatim, nisam siguran. Pogledali smo jedno drugo u oči, dugo stajali nepomično, i na kraju poželili jedno drugom sreću. Tog dana mi se svet srušio. Kao da sam sve vreme hodao po ledu i da je taj led konačno pukao. Bio sam u slobodnom padu, i nije bilo niček sto bi moglo da me zaustavi. Pri punoj brzini sam udario u dno. Život za mene više nije imao smisla, mislio sa da je uzaludan. Izgubio sam veru u ljude, i ljubav, nisam mogao da verujem da postoji budućnost i ja treba da idem dalje bez nje. Trebalo mi je bar dve godine da se malo oporavim, da ponovo stanem na noge. Sve dok pre mesec dva nisam video propušteni poziv na ekranu svog telefona, i prepoznao njen broj. Istog trenutka sam zaplakao. Ponovo me je pozvala i rekla da samo želi da me čuje. Posle dve godine smo ponovo stupili u kontakt. Sada ne prođe više od dva dana, a da se ne vidimo bar jednom. 
Možda će ovo biti malo istrošena fraza, ali zaista sam zahvalio životu što mi je pružio još jednu šansu, i što sam u bivšoj ljubavi dobio iskrenog prijatelja. Želeo bih samo da se izvinim ako sam u nekim delovima „zvučao“ malo nepoverljivo, ali ovo je ipak bilo više lično nego što sam ikad nekom ispričao.

недеља, 30. март 2014.

Moj ljubimac

Oko moje kuće već danima se motala mačka, mršava izmorena od duge zime i napornih mačora. Nestala je na par dana.Jednog jutra čuh ispod terase priguseni mijauk malih mačića. Vidjeh jednog i odmah znadoh da je to moj ljubimac. Iako su se roditelji protivili ubrzo su svi zavoljeli to malo zelenooko čupavo stvorenje. Rastao je brzo i postao je deo nase svakodnevice. Nijedan rucak nije propustao. Popeo bi se na stolicu i spremno cekao svoje parče. U danima kada tuga obhrva čovjeka dovoljno bi bilo da se moj ljubimac popne na kauč i zaprede u mome krilu, odagnao bi sve negativne misli i donio bi pozitivu koju je uvijek sirio oko sebe.
Skoro cela godina je prošla, u meni je neka tuga jesenja ali više nema mog mačka koji bi je uklonio.

Misliti na nekog to je vec ljubav

Misli ne slusaju glavu vec slusaju srce. Pobjegne misao slusas negoga, ali mislis na nekog drugog, to je ljubav.
Klimam glavom i govorim da, da, u pravu ste, a misli sarene, rumene i u njima ona. Same su dosle misli, nisam ih dozvao. Niotkuda. Ili mozda iz srca. Zaboravljam u zadnje vrijeme da rucam, tesko zaspim, volim sanjariti. I tako razmisljam i razmisljam i opet mi dodje u misli. Bez obzira na tok svijesti, kao iznenadne reklame u sred dobrog filma, dodju mi misli o njoj. Da li je to ljubav? Ili opsesija, ili zaljubljenost. Necu o tome ni da razmisljam. Lijepo mi je kad je ona tu u mojoj glavi, lijepo mi je kad je pored mene, i dlanove mi znoji njena blizina, lijepo mi je sad zasad.Ponekad mislim i o drugim stvarima, mislim o skoli o ovom sastavu, o fudbalu, ali nije to to. Misliti na nekog i osjecati trnce, ne osjecati glad ili zelju za snom to je vec ljubav.

Slike mog detinjstva

Jedno od najstarijih sjecanja koje nosim u sebi su bezbrizno leskarenje u zimsko jutro sa majkom i ocem u krevetu i gledanje skijanja.
Ujutro bi se ja i brat na povik oooo djeco brzo prebacili u veliki krevet majke i oca u dnevnom boravku. Jos u pidzamama bi se sklupcali uz njih i bezbrizno navijali za nekog naseg favorita. Kladili bi se koji ce doci na kraju i koje ce mjesto zauzeti pojedini skijasi. To je jedna od najljepsih slika iz detinjstva. Poslije secanja donose neke slike koje nisu bezbrizne, gdje se svijest razvila dovoljno da bih postavljao pitanja da bih bio zabrinut, da bih razumio neke stvari.. To u prvoj slici koju sam pomenuo ne postoji, postoji samo bezbrizno ljencarenje uz svoju porodicu i osjecaj topline u srcu.
Slike treba cuvati i njegovati, brisati prasinu i prisjecati ih se.

U CAROBNOJ ZEMLJI PUNOJ PLAMENA I SVJETLOSTI

Ovdje sunce ne zalazi, osim po zelji za malo romantike. Sunčeva svjetlost nije prejaka. Ovo je carobna zemlja. Dvadeset osam je stepeni, bas onako kako volim.A ljudi? Ljudi su skoro kao u nasoj zemlji. Razlikuju se u tek ponekim sitnicama. Nisu zlobni, nemaju kvarne misli, izlaze u susret, ne zele da te prevare, iskreni su i imaju osmjeh na licu, ali ne onaj osmjeh reda radi, vec osmjeh koji znaci srecu. Carobna zemlja u sebi krije sve lijepe stvari koje masta moze da stvori. Nema gladnih jer tako je projektovana carobna zemlja. Supa ne postoji. Nikakva ni domaca ni iz kesice. A slatkisi u carobnoj zemlji su zdravi i besplatni. Zvezda je prvak i igra ligu sampiona. Nema pasa lutalica gladnih, jedino tek poneki pas boem koji se odrekao lagodnog zivota i posvetio buntovnistvu luta gradom u carobnoj zemlji. Skola ima 4 velika odmora i obavezno je da se pohadja bar tri puta sedmično danima kada je po volji učenika. Penzionera nema jer su napustili Carobnu zemlju da ne bi smetali i postavljali dosana pitanja mladjima.
U carobnoj zemlji je svjetlost tako jaka i kad se zagledam u nju kao da vidim plamen koji gori i guta čarobnu zemlju i kao da se budim, kao da ona ne postoji