Oko moje kuće već danima se motala mačka, mršava izmorena od duge zime i napornih mačora. Nestala je na par dana.Jednog jutra čuh ispod terase priguseni mijauk malih mačića. Vidjeh jednog i odmah znadoh da je to moj ljubimac. Iako su se roditelji protivili ubrzo su svi zavoljeli to malo zelenooko čupavo stvorenje. Rastao je brzo i postao je deo nase svakodnevice. Nijedan rucak nije propustao. Popeo bi se na stolicu i spremno cekao svoje parče. U danima kada tuga obhrva čovjeka dovoljno bi bilo da se moj ljubimac popne na kauč i zaprede u mome krilu, odagnao bi sve negativne misli i donio bi pozitivu koju je uvijek sirio oko sebe.
Skoro cela godina je prošla, u meni je neka tuga jesenja ali više nema mog mačka koji bi je uklonio.
Нема коментара:
Постави коментар