Moji nemiri

Kao i svaki covek i ja imam nemire i strahove od nemilih dogadjaja. Samoce, napustanja, rata, gubitka nekoga dragog. Kao i svaki covek, u nekim trenucima razmisljam sta bih radio u takvoj situaciji.Ne verujem da svi imamo iste strahove, sigurno se razlikuju od coveka do coveka. Licno moj najveci strah je da cu izgubiti nekoga koga volim. Ne, ne strahujem za sebe i svoj zivot, smatram da covek nije svestan gubitka zivota kao sto nije ni svetan njegovog dara, plasi me zivot sa saznanjem da nema ljudi koje ste najvise voleli. I to ne moraju biti ljudi koji vas vole, jer sa tim se mogu izboriti, plasim se da nikada vise necu ugledati osobu koja mi je draga, nasmejati joj se ili je pozdraviti a kamoli sesti sa njom i popricati i uzivati samo u onome sto ja osecam prema toj osobi. Tezak je i tmuran zivot bez onih koje volimo. Ne zelim ni spominjati koliki strah zivi u meni da bih mogla izgubiti one najblize za koje sam navikla da budu sastavni deo mog zivota, cini mi se, bilo bi to kao da sam izgubila deo sebe ili svoga tela, neki kljucni deo koji cini srz mene.

Postoje ljudi ciji je najveci strah izgubiti ono materijalno, ali sam sigurna da sve sto vec jeste od nezive materije da se moze opet steci, kad jenom izgubimo zivo bice, nazalost to je za zauvek.