Malo je takvih junaka dragi moji. Vise se ne mogu naci nigde. Tek ponekad izrone iz mase bezlicnih ljudi koji ne mare ni za sebe a kamoli za druge. Ali ja sami ga videla i prepoznala.
Prepoznala sam karakter i snagu u njemu. Guzva je velika, ulice su pune automobila jer kisa lije vec danima i prosto je nemoguce kretati se peske. Ali eto, neki od nas i to moraju. Sivo nebo a kisna zavesa ionako suzava vidno polje. Automobili ne paze ni malo, malo je to sto vas u prolazu zapljuskuju ogromnim kolicinama prljave vode, ne oni i jure ogranicene preglednosti pred vozilom ne misleci da vas mogu udariti. Tako je poceo taj jesenji dan. Pesaci pognutih glava hodaju uvlaceci glave u kapute i saleve kako bi sprecili da ih vetar ubije. Kisobrani prolaznika su nisko spusteni na lice kako bi sprecili da vetar nanosi kapljice vode u oci. I tad se to desilo, priblizavala sam se semaforu i cekala zeleno svetlo koje bi mi omogucilo prelazak na drugu stranu. Svi se drzimo podalje od ivice jer trotoare i ulice dele velike bare vode koje koje sahte vise ne primaju u sebe. Tada se necija noga spustila na pesacki prelaz, mali skolarac. Njegovu sitnu gradju naglasila je velika i teska skolska torba kao i kisobran prevelik i za tri prvacica. Svetlo i je i dalje bilo crveno. Koracajuci ka sredini ulice nije obracao paznju na vozila kojima su upravlajli nervozni vozaci. Bilo je sigurno, nece stici na drugu stranu. U tom trenutku osetila sam kako me je neko ocesao u letu i videla momka koji istrcava na ulicu i grabi malog decaka. Cula se skripa tockova i sirene kao i psovke vozaca. Decak je bio na drugoj strani ulice, siguran. Dobio je brizan pogled momka koji ga je spasio i ostao da gleda za njim. Sve se ubrzo vratilo u normalu. Rominjanje kise dopunjeno gundjanjem pesaka i sirenom vozila.
Nisam videla lice junaka. Kapa mu je bila navucena preko lica, kad je pustio decaka iz ruku, samo e nastavio svojim putem ne osvrcuci se na nase napete face. To je junak. Delo je za njega samo po sebi nagrada.
Нема коментара:
Постави коментар