Pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili drugi način ne služe čoveku i čovečnosti
astankom civilizacije na zemlji javila se i stalna čovekova potreba za pričanjem. Ona postoji kroz vekove i njena
neminovnost je sasvim N prirodna. Vremena se menjaju, dolaze i odlaze najrazličitiji periodi, ali želja da se iskažu
osećanja i misli i to podeli sa drugima, nikada ne jenjava.
Ne treba biti previše mudar, te malo podrobnije sagledati sve promene koje su se dešavale u razvoju čovečanstva i
napretku istog, pa konstatovati da jedino što je u svom izvornom obliku ostalo gotovo nepromenjeno jeste čovekovo
uverenje da se priča mora nastaviti. Menja se način pričanja ali potreba ostaje ista. Priča traje i traje, kraja nema i svaka
priča je nova karika u lancu koji se neprestano širi i poprima sve veće dimenzije. U tom lancu pripovedač ima specifičnu
ulogu. Stvaranje jednog umetničkog dela je složen proces koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za
stvaranjem. On kreira priču po svom senzibilitetu, slažući razbacane kockice kako bi upotpunio mozaik. Pripovedač kao
vesnik istine govori u ime onih koji nisu stigli da se izraze ili jednostavno nisu sposobni to da učine. Umetnička sloboda u
stvaranju je velika i predstavlja značajan faktor u kreiranju jednog dela, a kako će je stvaralac iskoristiti zavisi od njega
samog. Neki će instrumentalizacijom svog talenta i kreativnosti dati mašti na volju i po potrebi kamuflirati istinu ili
dekorisati neke segmente istine kako bi, kada kao takva bude izneta, izgledala lepše i prihvatljivije. Drugi će, pak, ostati
dosledni realnosti, kakva god bila, i tačno iznositi podatke.
Kao što reče Ivo Andrić, na kraju krajeva, ipak su sve to pitanja tehnike, metode i običaja i tu pravila nema, jedino što je
bitno jeste poruka koju priča nosi i duh kojim je nadahnuta. Ukoliko nema poruke celokupni rad gubi smisao i pada u
zaborav. Kvalitetno umetničko delo ostaje da živi i posle stvaraoca, biće zabeleženo, te je stoga bitno da nosi određenu
poruku, u suprotnom nema vrednost i gubi se bez traga i bez ikakvog pomena na autora. Pripovedač svesno preuzima
obavezu da ukaže na nešto što se ne da tako lako sagledati i osvetli puteve koji znaju biti tamni i nepregledni. Svaki
pripovedač govori u skladu sa svojim mogućnostima, pod dejstvom unutrašnjih osećanja i dobrim delom se sjedinjuje
sa produktom svojih misli, a njegov rad doprinosi zadovoljavanju ljudskih potreba za slušanjem priča koje će mu, na
ovaj ili onaj način, ostati u svesti i imati izvesnog uticaja na dalji život i razmišljanja u budućnosti. Kada je reč o
prošlosti, važna je uloga pripovedača u otkrivanju i razumevanju onoga što je iza nas, kako bismo se lakše snašli u
sadašnjosti i spremno dočekali iskušenja koja su pred nama. Time umetnik daje svoj doprinos društvu. Stvaralac koji
ni na koji način svojim delom ne služi čovečnosti nestaje tiho i neprimetno kao da ga nikada nije ni bilo.
astankom civilizacije na zemlji javila se i stalna čovekova potreba za pričanjem. Ona postoji kroz vekove i njena
neminovnost je sasvim N prirodna. Vremena se menjaju, dolaze i odlaze najrazličitiji periodi, ali želja da se iskažu
osećanja i misli i to podeli sa drugima, nikada ne jenjava.
Ne treba biti previše mudar, te malo podrobnije sagledati sve promene koje su se dešavale u razvoju čovečanstva i
napretku istog, pa konstatovati da jedino što je u svom izvornom obliku ostalo gotovo nepromenjeno jeste čovekovo
uverenje da se priča mora nastaviti. Menja se način pričanja ali potreba ostaje ista. Priča traje i traje, kraja nema i svaka
priča je nova karika u lancu koji se neprestano širi i poprima sve veće dimenzije. U tom lancu pripovedač ima specifičnu
ulogu. Stvaranje jednog umetničkog dela je složen proces koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za
stvaranjem. On kreira priču po svom senzibilitetu, slažući razbacane kockice kako bi upotpunio mozaik. Pripovedač kao
vesnik istine govori u ime onih koji nisu stigli da se izraze ili jednostavno nisu sposobni to da učine. Umetnička sloboda u
stvaranju je velika i predstavlja značajan faktor u kreiranju jednog dela, a kako će je stvaralac iskoristiti zavisi od njega
samog. Neki će instrumentalizacijom svog talenta i kreativnosti dati mašti na volju i po potrebi kamuflirati istinu ili
dekorisati neke segmente istine kako bi, kada kao takva bude izneta, izgledala lepše i prihvatljivije. Drugi će, pak, ostati
dosledni realnosti, kakva god bila, i tačno iznositi podatke.
Kao što reče Ivo Andrić, na kraju krajeva, ipak su sve to pitanja tehnike, metode i običaja i tu pravila nema, jedino što je
bitno jeste poruka koju priča nosi i duh kojim je nadahnuta. Ukoliko nema poruke celokupni rad gubi smisao i pada u
zaborav. Kvalitetno umetničko delo ostaje da živi i posle stvaraoca, biće zabeleženo, te je stoga bitno da nosi određenu
poruku, u suprotnom nema vrednost i gubi se bez traga i bez ikakvog pomena na autora. Pripovedač svesno preuzima
obavezu da ukaže na nešto što se ne da tako lako sagledati i osvetli puteve koji znaju biti tamni i nepregledni. Svaki
pripovedač govori u skladu sa svojim mogućnostima, pod dejstvom unutrašnjih osećanja i dobrim delom se sjedinjuje
sa produktom svojih misli, a njegov rad doprinosi zadovoljavanju ljudskih potreba za slušanjem priča koje će mu, na
ovaj ili onaj način, ostati u svesti i imati izvesnog uticaja na dalji život i razmišljanja u budućnosti. Kada je reč o
prošlosti, važna je uloga pripovedača u otkrivanju i razumevanju onoga što je iza nas, kako bismo se lakše snašli u
sadašnjosti i spremno dočekali iskušenja koja su pred nama. Time umetnik daje svoj doprinos društvu. Stvaralac koji
ni na koji način svojim delom ne služi čovečnosti nestaje tiho i neprimetno kao da ga nikada nije ni bilo.
Нема коментара:
Постави коментар