Dostojevki pripada grupi velikih ruskih pisaca realista 19. veka.
Nasleđe Dostojevskog neprestano privlači pažnju na sebe stručnjaka
različitih profila-književnih kritičara, filozofa, psihologa,
pravnika... on je naš slovenski gigant koga još uvek niko nije dostigao, a
kamoli prevazišao. Sa razlogom F. Niče kaže: „ Dostojevski je jedini
pisac od koga sam nešto naučio.“U delu „Zločin i kazna“ pisac je izrazio
protest i humanizam, ali i bol za osramoćenog i poniženog čoveka. Da
li je čovek stvoren da bude ponižen, daživi u bedi i siromaštvu, da strada,
pati i da mu drugi nanose zlo bez svoje krivice?
Bedan položaj porodice, Raskoljnikova dovode do propasti. Nezavisno od
okolnosti, on nagovara samog sebe na zločin. Teoretičar, eksperimentator,
on u svom strašnom duševnom rastrojstvu krši norme moralnosti.
U protivrečnosti raskoljnikovske opologije prava i sile likovi
pozivaju na moralni podvig na osnovu preovladavanja egoizma ličnosti
i dobrovoljnog primanja stradanja. Stradanje nije besmisleno. U stradanju
je ideja. Zlo i zločin se ne mogu ničim opravdati, uzaludna je dobrota
koja je nadzidana na temeljima zla. Raskoljnikova muče snovi, pečat
zločinca uvek će nositi u svojoj duši, a njegova savest teret krivice.
U romanu „Idiot“ Dostojevski slika lik pozitivnog junaka, koji se protivi
grubom, prljavom svetu grabežljivaca, vlastoljubaca i ćiftinskom
besčovečju društva kojim je okružen. Odazivanje Miškina na tuđa stradanja
i nevolje, njegov bratski odnos prema svim ljudima nezavisno od njihovog
materijalnog stanja i duhovnog položaja, pisac ga stavlja iznad onih
kojima je okružen. Međutim, sam Miškin nikoga ne spasava i završava
povratkom ka bezumlju. Silom ili voljom Dostojevski je pokazao
snagu razumevanja hrišćanskog neprotivljenja zlu. Pri svoj duševnoj
mekoći, moralnoj čistoti, sačuvalo se u Miškinu nešto nesalomivo i
postojano.
Nasleđe Dostojevskog neprestano privlači pažnju na sebe stručnjaka
različitih profila-književnih kritičara, filozofa, psihologa,
pravnika... on je naš slovenski gigant koga još uvek niko nije dostigao, a
kamoli prevazišao. Sa razlogom F. Niče kaže: „ Dostojevski je jedini
pisac od koga sam nešto naučio.“U delu „Zločin i kazna“ pisac je izrazio
protest i humanizam, ali i bol za osramoćenog i poniženog čoveka. Da
li je čovek stvoren da bude ponižen, daživi u bedi i siromaštvu, da strada,
pati i da mu drugi nanose zlo bez svoje krivice?
Bedan položaj porodice, Raskoljnikova dovode do propasti. Nezavisno od
okolnosti, on nagovara samog sebe na zločin. Teoretičar, eksperimentator,
on u svom strašnom duševnom rastrojstvu krši norme moralnosti.
U protivrečnosti raskoljnikovske opologije prava i sile likovi
pozivaju na moralni podvig na osnovu preovladavanja egoizma ličnosti
i dobrovoljnog primanja stradanja. Stradanje nije besmisleno. U stradanju
je ideja. Zlo i zločin se ne mogu ničim opravdati, uzaludna je dobrota
koja je nadzidana na temeljima zla. Raskoljnikova muče snovi, pečat
zločinca uvek će nositi u svojoj duši, a njegova savest teret krivice.
U romanu „Idiot“ Dostojevski slika lik pozitivnog junaka, koji se protivi
grubom, prljavom svetu grabežljivaca, vlastoljubaca i ćiftinskom
besčovečju društva kojim je okružen. Odazivanje Miškina na tuđa stradanja
i nevolje, njegov bratski odnos prema svim ljudima nezavisno od njihovog
materijalnog stanja i duhovnog položaja, pisac ga stavlja iznad onih
kojima je okružen. Međutim, sam Miškin nikoga ne spasava i završava
povratkom ka bezumlju. Silom ili voljom Dostojevski je pokazao
snagu razumevanja hrišćanskog neprotivljenja zlu. Pri svoj duševnoj
mekoći, moralnoj čistoti, sačuvalo se u Miškinu nešto nesalomivo i
postojano.
Нема коментара:
Постави коментар