Ljudi govore. Govore prosto, beznačajno...
Ni putopis, ni roman, ni esej, ni kratka novela, ni intervju. Ovo delo predstavlja fuziju svega. Nastaje u periodu između dva rata i kao takvo iskazuje poseban odnos prema prethodnom i prema predstojećem ratu. Avangarda na delu. Dolazi do defabularizacije, depersonalizacije ''romana''. Važan je jezik, važna je forma. Jezik različit od Dučićevog i Rakićevog. Forma suprotna od Skerlićeve ideje da delo mora da bude celo lepo.
Moć govora je neprocenjiva, moć da čovek iskaže ono šta oseća, želi.
Možda ovo delo nastaje prilikom Rastkovih putovanja, ali to putovanje nema veze sa turizmom. Bitna je spoznaja stranog čoveka. Narator preuzima ulogu glavnog aktera. Subjekat koji je nestalan i čije se tačke gledišta stalno menjaju. Subjekat koji kontroliše sudbine drugih, ali opet je tako nesiguran ''gospodar ničega''. Želi da stvori nešto novo, savremeno, neponovljivo, jedinstveno. Poredi pisca sa pčelama. Važna su poznanstva. Kratki dijalozi su sve što je potrebno da bi saznali dovoljno o drugim ljudima. U ovom delu ima elemenata ekspresionizma, impresionizma, nadrealizma, lirskih momenata (najviše na kraju ovog dela).
Dok leži u travi i posmatra prirodu oslobođenu čovekovog prisustva shvata besmisao života, prolaznost, prazninu. Sam, izolovan od drugih, distanciran, jedino tako može da uoči ono što pre nije mogao. Noć je ta koja mu omogućava bolju percepciju. A onda munja koja osvetljava stvarnost. Munja kao prethodnica krika. Strahovitog, usamljenog, oštrog, čeličnog, ljubičastog, mirisa na sumpor krika. Krik kao groteskna tačka dela. Krik koji predstavlja vezu između života i smrti. Krik koji ga čini budnim za svoju stvarnost. Onaj zvuk koji dolazi iz krvi, bola, cepanja i raspadanja tela. Strahoviti zvuk koji označava ili smrt ili rođenje. Ovde možemo povući paralelu sa pesmom ''Tajne rođenja'' koja takođe ispoljava elemente misterije rađanja.
Rođenje deteta podstaklo ga je na razmišljanje o svrsi života. Čemu život ako je smrt neizbežna? Zašto biti svedok ovog besmisla? Ali opet pronalazi da je važno ne ponavljati se. Biti jedinstven. Smatra da je mogućnost za ponovni početak nepotreban i besmislen.
Ovo delo koje nastaje spontano, neplanirano kao takvo je veoma originalno. Rstko ostavlja svoj lični pečat. Sve ono apsurdno i beznačajno dobija svoje značenje. Obične reči, dijalozi, priroda, sve što nas okružuje. Ono što zanemarujemo, zaboravljamo to ustvari predstavlja suštinu, srž života. To je ono što je važno. Što je neprolazno. Biće uvek tako..
Ni putopis, ni roman, ni esej, ni kratka novela, ni intervju. Ovo delo predstavlja fuziju svega. Nastaje u periodu između dva rata i kao takvo iskazuje poseban odnos prema prethodnom i prema predstojećem ratu. Avangarda na delu. Dolazi do defabularizacije, depersonalizacije ''romana''. Važan je jezik, važna je forma. Jezik različit od Dučićevog i Rakićevog. Forma suprotna od Skerlićeve ideje da delo mora da bude celo lepo.
Moć govora je neprocenjiva, moć da čovek iskaže ono šta oseća, želi.
Možda ovo delo nastaje prilikom Rastkovih putovanja, ali to putovanje nema veze sa turizmom. Bitna je spoznaja stranog čoveka. Narator preuzima ulogu glavnog aktera. Subjekat koji je nestalan i čije se tačke gledišta stalno menjaju. Subjekat koji kontroliše sudbine drugih, ali opet je tako nesiguran ''gospodar ničega''. Želi da stvori nešto novo, savremeno, neponovljivo, jedinstveno. Poredi pisca sa pčelama. Važna su poznanstva. Kratki dijalozi su sve što je potrebno da bi saznali dovoljno o drugim ljudima. U ovom delu ima elemenata ekspresionizma, impresionizma, nadrealizma, lirskih momenata (najviše na kraju ovog dela).
Dok leži u travi i posmatra prirodu oslobođenu čovekovog prisustva shvata besmisao života, prolaznost, prazninu. Sam, izolovan od drugih, distanciran, jedino tako može da uoči ono što pre nije mogao. Noć je ta koja mu omogućava bolju percepciju. A onda munja koja osvetljava stvarnost. Munja kao prethodnica krika. Strahovitog, usamljenog, oštrog, čeličnog, ljubičastog, mirisa na sumpor krika. Krik kao groteskna tačka dela. Krik koji predstavlja vezu između života i smrti. Krik koji ga čini budnim za svoju stvarnost. Onaj zvuk koji dolazi iz krvi, bola, cepanja i raspadanja tela. Strahoviti zvuk koji označava ili smrt ili rođenje. Ovde možemo povući paralelu sa pesmom ''Tajne rođenja'' koja takođe ispoljava elemente misterije rađanja.
Rođenje deteta podstaklo ga je na razmišljanje o svrsi života. Čemu život ako je smrt neizbežna? Zašto biti svedok ovog besmisla? Ali opet pronalazi da je važno ne ponavljati se. Biti jedinstven. Smatra da je mogućnost za ponovni početak nepotreban i besmislen.
Ovo delo koje nastaje spontano, neplanirano kao takvo je veoma originalno. Rstko ostavlja svoj lični pečat. Sve ono apsurdno i beznačajno dobija svoje značenje. Obične reči, dijalozi, priroda, sve što nas okružuje. Ono što zanemarujemo, zaboravljamo to ustvari predstavlja suštinu, srž života. To je ono što je važno. Što je neprolazno. Biće uvek tako..
Нема коментара:
Постави коментар