Ćutim i slušam. Želim da i mene čuju!

Svaki dan isto. Dolazim iz škole, počinje dnevnik. Vesti svakog dana postaju sve lošije. „Ljudi ostaju bez posla, otac ubio dete, devojčica silovana, desetogodišnjak narkomanski zavisnik...” Loše vesti nižu se jedna za drugom. A šta naša, voljena nam država, radi po tom pitanju? Šalje prazna i vetrom odnesena obećanja! U stvari, radi nešto po tom pitanju, ali ne nešto što je ispravno. Javna je tajna da su ljudi iz državnog vrha beskrupulozni lopovi, lažljivci, mafijaši najgoreg kova. A zbog čega je to tako? Zna se da je novac najveći pokretač sveta. Ali ne mogu da shvatim zašto su im bitniji „šuškavci” nego narod koji živi na ivici siromaštva, gladuje i koji se trenutno nalazi u bezizlaznoj situaciji? „Dokle više ovako?!”, pitam se. Često poželim da na jedan dan prošetam sa našim dragim gosn. Predsednikom. Poželim da se na trenutak pretvaram da smo obični ljudi, da on nije bolji od mene ili od bilo koga drugog. Želela bih da iskreno razgovaramo i da mu postavim par pitanja o njemu i njegovom životu, a da mu potom „pljunem” u lice životne priče naroda, koga on čuva. Želela bih da mi iskreno kaže da li mu je uopšte stalo do ljudi koje predstavlja u svoje ime i da li ima volju i nameru da im život učini lakšim i lepšim? Ali naš dragi gosn. Predsednik i ja nikada nećemo otići u tu šetnju. Nikada od njega neću dobiti odgovore na željena pitanja. Kada malo bolje razmislim, možda mi i ne trebaju. Dela su ta koja najbolje pokazuju i dokazuju ljubav prema nekome. 
Možda će, jednog dana, doći neko ko voli, kome je stalo, koji je predodređen za tako težak, ali plemenit zadatak, da čuva i poštuje svoje ljude. Vreme je da dođu dani bez ubistava, svađa, gladi i očaja. Vreme je da dođu dani u kojim će večnu tamu odagnati najblještavije svetlo ispunjeno dobrotom, smehom, iskrenošću i večnim mirom.