,,Kreknu žaba – sunce se pomrači
pade klupče – zemlja se potrese.
Starac kresnu – more se osuši.
Baba kinu – nebo se provali...’’
J. J. ZMAJ
Ovi naizgled šaljivi stihovi dečije pesme pokrenuli su me na razmišljanje, kako je sve u našim životima povezano i da svako od nas zavisi od najmanje životinje, biljke, bubice.
Život koji imamo, kao i planeta na kojoj živimo jedinstveni su i nezamenljivi. Ništa ne dobijamo ponovo, druga šansa ne postoji. Put kojim se krećemo i ono što činimo ostaje za nama i stvara ili uništava šansu onima koji dolaze posle nas.
Otrovni gasovi, otpadne vode, brdo smeća pritiska nas sve više i zatvara životni prostor. Nestajemo, tiho, ali sigurno.
Da li smo humana bića? Da li više volimo svoje zadovoljstvo od života naših unuka i praunuka? Ne znam,
ali čini mi se da je tako. Bahati smo prema prirodi, razmišljanja su nam tako kratka, samo da nam je dobro sada, a za sutra nas nije briga. Sve što je priroda stvarala vekovima stvorila je skladno. Harmonija bi vladala da mi, najinteligentnija bića, nismo smislili kako da srušimo tu ravnotežu.
Da li ja kao pojedinac mogu da učinim nešto što bi prekinulo ovu tragediju? Mogu, ali čini mi se veoma malo. Pokretanje mojih drugova iz škole da pokupimo smeće u našem okruženju kap je u moru, ali ipak je neki početak. Podsticanje ljudi da razmišljaju na temu očuvanja prirode za buduće generacije isto je jedan od vidova borbe.
Oni koji imaju najviše mogućnosti da nešto učine vrlo su pasivni i apel upućen njima je jedan od načina da se bilo šta više učini.
Red je da se nešto korenito promeni, da nam reke teku čiste, da dišemo punim plućima. Bilo bi divno da se to desi i da ponovo osetimo divan miris šuma i čujemo najlepšu pesmu ptica.
Samo kap razuma potrebna je da život pobedi. Samo kap truda potrebna je da stanu ledeni bregovi i vazduh ponovo postane prozračno čist. Iscedimo tu kap iz sebe, učinimo taj poslednji napor i spasimo planetu Zemlju.
pade klupče – zemlja se potrese.
Starac kresnu – more se osuši.
Baba kinu – nebo se provali...’’
J. J. ZMAJ
Ovi naizgled šaljivi stihovi dečije pesme pokrenuli su me na razmišljanje, kako je sve u našim životima povezano i da svako od nas zavisi od najmanje životinje, biljke, bubice.
Život koji imamo, kao i planeta na kojoj živimo jedinstveni su i nezamenljivi. Ništa ne dobijamo ponovo, druga šansa ne postoji. Put kojim se krećemo i ono što činimo ostaje za nama i stvara ili uništava šansu onima koji dolaze posle nas.
Otrovni gasovi, otpadne vode, brdo smeća pritiska nas sve više i zatvara životni prostor. Nestajemo, tiho, ali sigurno.
Da li smo humana bića? Da li više volimo svoje zadovoljstvo od života naših unuka i praunuka? Ne znam,
ali čini mi se da je tako. Bahati smo prema prirodi, razmišljanja su nam tako kratka, samo da nam je dobro sada, a za sutra nas nije briga. Sve što je priroda stvarala vekovima stvorila je skladno. Harmonija bi vladala da mi, najinteligentnija bića, nismo smislili kako da srušimo tu ravnotežu.
Da li ja kao pojedinac mogu da učinim nešto što bi prekinulo ovu tragediju? Mogu, ali čini mi se veoma malo. Pokretanje mojih drugova iz škole da pokupimo smeće u našem okruženju kap je u moru, ali ipak je neki početak. Podsticanje ljudi da razmišljaju na temu očuvanja prirode za buduće generacije isto je jedan od vidova borbe.
Oni koji imaju najviše mogućnosti da nešto učine vrlo su pasivni i apel upućen njima je jedan od načina da se bilo šta više učini.
Red je da se nešto korenito promeni, da nam reke teku čiste, da dišemo punim plućima. Bilo bi divno da se to desi i da ponovo osetimo divan miris šuma i čujemo najlepšu pesmu ptica.
Samo kap razuma potrebna je da život pobedi. Samo kap truda potrebna je da stanu ledeni bregovi i vazduh ponovo postane prozračno čist. Iscedimo tu kap iz sebe, učinimo taj poslednji napor i spasimo planetu Zemlju.
Нема коментара:
Постави коментар