Predgovor Ljudskoj komediji, Onore de Balzak

„Ljudska komedija“ zajednički je naziv za sve romane najpoznatijeg francuskog realističnog pisca Onorea de Balzaka. Ti romani su idejno povezani, jer je njima Balzak htio da pruži kompletnu sliku vremena i društva u kojem je živio, nazivajući to zajedničkim imenom istorija naravi. Istorija naravi, se za razliku od istorije nekog društva ili zemlje, ne bavi isključivo događajima ljudske istorije, već samom prirodom čoveka, pojedinca i društva. Zato su u „Ljudskoj komediji“ trebale biti prikazane sve društveno- političke prilike, filozofska kretanja, moralno stajalište društva, zajedno s prikazom društvenih klasa, a sve kako bi se otkrila tajna ljudske psihe, koja bi pokazala samu bit čoveka kao kozmičkog bića. Delo je sve skupa trebalo sadržavati 137 dela, ali je Balzak stigao da napiše 91 delo pre svoje smrti.

Kako bi „Ljudska komedija“ bila bolje idejno razumljiva, Balzak ju je podelio na šest tematski odeljenih delova. Ti delovi su su: Prizori iz privatnog života, Prizori iz provincijskog života, Prizori iz pariškog života, Prizori iz političkog života, Prizori iz vojničkog života i Prizori iz seoskog života. Najpoznatija dela Onorea de Balzaka uvrštene su u jedno od ovih poglavlja, pa je tako, primerice „Čiča Goiro“ smešten u prvi deo, „Evgenije Grande“ u drugi, a „Sjaj i beda kurtizana“ u treći dio „Ljudske komedije“.

Nakon što je Balzak napisao većinu svojih najpoznatijih dela, odlučio je da napiše i „Predgovor ljudskoj komediji“, objavljen 1842. godine. Kako sam navodi u Predgovoru, na to ga je potakla kritika koja se obrušila na njegova dela. Nije ta kritika nužno bila negativna, ali Balzak je osećao da neke stvari u vezi svog životnog rada mora da pojasni, kako ne bi bilo nepotrebnih špekulacija. Za negativnu kritiku Balzak, kako sam govori, ne brine, jer ona često i jest znak da je neko delo revolucionarno i pre svega – istinito, tj. da bez zadržavanja govori o pravom stanju stvari, što društvu gotovo redovito smeta. Ipak, očito je Balzaku bilo važno da sam predoči što „Ljudska komedija“ znači za njega i što se nada da će značiti za svet.

Predgovor „Ljudskoj komediji“ ipak nije samo uvod u ovaj ogromni opus. U njemu se Balzak ne osvrće samo na svoja postojeća i buduća dela, već ga koristi da iznese i neke svoje stavove o umetnosti, književnosti, prirodi umetnika i čitatelja tj. društva koje prihvaća ili napada književna ostvarenja. Uz to, u njemu iznosi i svoje stavove oko filozofije, politike i religije, kao i društveno-političkog uređenja svoje države, tako da je ovo delo samo po sebi društveno-umetnički esej. Ovaj esej je važan u svetskoj književnosti jer se smatra i manifestom realizma, budući da je Balzak jedan od njegovih utemeljitelja, koji je svojim jedinstvenim izrazom utro put mnogim značajnim realističkim i naturalističkim piscima.

U „Predgovoru Ljudskoj komediji“ se jasno vidi Blazakova velika ambicija da bude jedan prvi koji će da prikaže jedan trenutak ljudske istorije, ali ne izdvajajući određene događaje ili predstavnike društva, već želi mnoštvom likova predstaviti prirodu društva u celini. Već na početku „Predgovora“ Balzak ljude poređuje sa životinjama, ali na načina da ističe kako ima toliko vrsta ljudi, kao što ima životinja, pa tek predstavljajući svaku, možemo reći da smo ih predstavili sve.

„Predgovor o ljudskoj komediji“ književno je delo za sebe, koje ispoljava temu i ideju, dakle samu bit Balzakovog celokupnog književnog opusa. Utoliko je ono vredan dio realističke književnosti.

Vrsta dela: manifest

Kratak sadržaj

Onore de Balzak Ljudsku je komediju započeo 12 godina pre pisanja ovog predgovora. Osetio je potrebu da Predgovorom pojasni plan svog projekta, zamisao i početak njegova pisanja, a o svemu želi da piše objektivno. To neće biti tako teško, kao što bi publici moglo da se čini, jer po Balzaku su samoljubivi samo ljudi koji su napisali malo dela, dok su oni koji mnogo rade i veoma skromni. Prva ideja za Ljudsku komediju u Balzaku se javila nakon što je poredio ljudski rod sa životinjskim svetom. Balzak je do toga došao čitajući autore koji su se bavili odnosom nauke prema beskonačnosti, bilo da se radi o organskoj hemiji, životu biljaka ili životu životinja. Među tim naučnicima bio je i Šarl Bone koji je napisao da životinja živi kao biljka. Ono što je važno je da se sve te nauke dotiču jednog zakona koji se „zasniva na jedinstvu materije.“ Po tom principu, postoji samo jedna „životinja“, jer su sva organska bića stvorena po istom uzoru. Životinja dobije svoj spoljni oblik i bude smeštena u sredinu u kojoj će da se razvija, pa sve razlike među životinjama dolaze upravo iz različitih okoliša. S time se slažu i Žofro Sent-Iler i Gete u svojem poslednjem članku.

Balzak po tim učenjima shvata da društvo uvelike nalikuje na prirodu. Baš kao što okoliš determiniše životinju, tako i društvo određuje čoveka prema sredini u kojoj odrasta. Upravo zato ima toliko vrsta ljudi, kao što ima i vrsta životinja. Balzak se pita zar razlika između vojnika, ratnika, advokata, trgovca, naučnika, pesnika, siromaha nije ista kao i razlika između magarca, vuka, lava, ajkule, ovce…? Baš kao što je Bifon napisao veliku knjigu o različitim životinjskim vrstama, takva jedno delo trebalo bi da se napiše i o društvu.

Iako životinjski svet ima neke granice koje ne vrede za društvo. Primerice, koliko god da je lako opisati lavicu, jednom kada se opiše lav, nije tako jednostavno opisati ženu jednom kada se opiše muškarac, jer žena nije samo muškarčeva ženka. Žene su u mnogočemu kompleksnije i toliko različite jedne od drugih, čak i kada su njihovi društveni položaji slični. Upravo zato je „opisivanje društvenih vrsta, ako imamo u vidu samo dva pola, bar dvaput obimnije od opisivanja životinjskih vrsta.“. Među ljudima se, uz to, odvija i puno više drame nego među životinjama. Iako se i ljudi bore poput životinja, viši nivo inteligencije tu borbu čini složenijom. Životinje takođe ne poznaju ni nauku ni umetnost, dok čovek pokušava da sve oko sebe prilagođava svojim potrebama. Navike životinja, iako različite, među vrstama su ipak nekako slične, ako ne i iste, dok se navike u vrstama ili slojevima ljudi kroz vekove i civilizacije stalno menjaju. Zato delo koje će govoriti o raznolikosti društva treba da objasni prirodu ljudi, žene i stvari.

Pisci svih vremena (Egipćani, Grci, Rimljani, Perzijci..) nikad, pored svih svojih zapisanih istorija, nisu zapisali istoriju naravi. Isto je zapazio opat Bartelem koji je celi život opisivao grčku narav. Problem je bio što nitko ne može da se poistoveti s delom u kojem nekoliko hiljada ličnosti predstavalja društvo. Svi ostalu umetnici i pripovedači našeg doba, u svom veku stvorili bi tek jednu do dve tipične ličnosti, koje bi oslikavale samo jednu stranu života. Balzak je, primerice, bio opčinjen plodnim delima Valtera Skota, značajnog pisca istorijskih romana, jer je on uspeo da od istorije učini zanimljive priče, koje ujedno govore i o ljudima. Ipak, Skot nije uspio da međusobno poveže svoja dela u kojoj bi istorija bila dominantna. Iz toga je Balzak shvatao da je slučaj „najveći romansijer na svetu“, pa za piščevu plodnost samo treba da se izuči slučaj. Stoga Balzak htjede da postane „sekretar“ francuskog društva koje je zapravo pravi istoričar. Opisujući društvo, društvene događaje, ljudske karaktere, poroke i vrline, Balzak je mogao da napiše pravu istoriju naravi. Poželeo je, stoga, da napiše knjigu o Francuskoj u 19. veku. Balzak, za razliku od Skota, pokušava da nađe uzrok koji vodi društvo u potrazi za istinom i lepotom. On kao pisac mora biti upućen u ljudska načela, mora imati uvida i u moral i u politiku. Prava vrednost pisca je u tome što sumnjaju i tako vaspituju i druge ljude.

Unutrašnje značenje Ljudske komedije zasniva se na zakonu po kojem čovek nije ni dobar ni loš. Ono što u čoveku počiva samo su njegov nagon i sposobnosti. Suprotno uvriježenom mišljenju, društvo čoveka može da učini boljim, a ono što čoveka kvari je koristoljublje. Po Balzaku je katoličanstvo savršen poredak za suzbijanje zla i izopačenih sklonosti u ljudima. Kao takvo, hrišćanstvo, posebice katoličanstvo, najvažniji je dio društvenog poretka, a misao i strast su jednako glavni njegov sastojak, ali i najrazorniji elementi. Budući da je hrišćanstvo to koje je stvorilo nove narode, po Balzaku je ono jedino koje može da ih i sačuva. Otuda potreba i za monrahijom, jer katolicizam i kraljevska vlast su, za Balzaka, dva istovetna načela. To su dve stvari na koje bi se, po Balzakovom mišljenu, trebala da vrati njegova zemlja. Balzak smatra da su izbori odlični za donošenje zakona, ali ne i da su jedino društveno sredstvo, jer u njima ne učestvuju manjine na koje se većina zakona i odnosi. O njihovim interesima bolje bi se brinula monarhistička vlada, jer izbori ovako postaju vladavina mase koja na kraju nije ne podliježe odgovornosti za svoje postupke. Tada sve to postaje bezgranična, ozakonjena tiranija. Upravo je zato za Balzaka porodica, a ne jedinka, ključna za društvo.

Pod pretnjom da bi delo mogli prozvati nemoralnim, Balzak napominje da se svakog čoveka koji ukazuje na bilo kakvu zloupotrebu ili opominje na zlo, koji se budi protiv loših pravila, proglase nemoralnim. Onda kada nemaju što drugo da predbace piscu i njegovu radu, prekore ga zbog nemorala, pogotovo ako dugo i uporno piše o istini. Zato su nemoralni bili i Sokrat i Hrist. Obojicu je njihovo društvo htelo da ih smeni, a kada društvo hoće nekoga da ubije, proglasi ga nemoralnim i tako nađe opravdanje za svoj zločin.

Prikazujući sliku o ljudima, Balzak zna da će neki delovi njegove Ljudske komedije biti puni ružnih strana društva, što se može činiti kao da potiče nemoral, ali on zapravo samo prikazuje stvari kakve jesu. Balzak sebe smatra istoričarem, a istorija, za razliku od romana, ne mora da teži lepome. Istorija se ne menja da bi izgledala lepše, dok roman kao takav, ipak teži nekoj boljoj stvarnosti. Valter Skot je, navodi Balzak kao primer, morao da prilagodi svoje pisanje shvatanjima svoje (licemerne) zemlje. Zato je netočno oslikao ženske osobine u svojim najpoznatijim junakinjama. Balzak navodi da protestatkinja zapravo nema ideala, jer je njena ljubav, čestitost i čistoća samo ispunjavanje dužnosti, budući da je s njom svršeno ako u nečemu pogreši. Za razliku od nje, katolkinja sme da greši jer može da joj bude i oprošteno. Zato je njena čestitost stvar izbora, pa je utoliko i vrednija. Upravo zbog toga kod protestantskog pisca, kakav je bio Skot, postoji samo jedan tip žene, dok je kod katolika svaka drugačija. Upravo je zato i oslikavanje strasti kod Valtera Skota bilo nepotpuno, nije oslikano s prestupima, kaznama i pokajanjem, što naglašava vrline strasti. A sve što je čovečansko, po Balzaku, upravo je vođeno strašću. Ona je bit sve vere, istorije, romana i umetnosti.

Balzak smatra da će budućnost čoveka ostati ista, bez obzira na nauku i njena dostignuća. Čuda elektriciteta neće ništa više da promene čovekovu prirodu nego što ju je promenilo Kolumbovo zapažanje da je Zemlja okrugla, kao ni Galilejev dokaz o tome. Isto vredi i za čovekov odnos s Bogom.

Balzak planira da u svojoj Ljudskoj komediji oslika tri hiljade značajnih ličnosti jednog doba. Svi oni zahtevat će i okvire u kojima će morati da budu predstavljeni. Zato je Balzak podelio Ljudsku komediju na Slike privatnog, pariškog, provincijskog, političkog, seoskog i vojničkog života. Studije naravi biti će razvrstane u tih šest knjiga, a zajedno će činiti opštu istoriju društva, te će svaka ogovarati nekim opštim idejama. Slike privatnog života opisivati će detinjstvo i mladost, Slike provincijskog života opisivat će strasti, slavoljublje i lične interese, Slike pariškog života opisuju poroke i razuzdanost, koja je narav svih prestolnica. Ove tri knjige oslikavati će društveni život. Ostale knjige govoriti će o pojedincima koji predstavljaju interese svih, poput Slika političkog života. To uključuje i odbranu države i pohode na druge zemlje, što će biti prikazano u Slikama vojničkog života. Poslednje, Slike seoskog života, prikazivati će najčistije karaktere cele Ljudske komedije. Oni su prikazani kao primena načela poretka i morala.
Na svemu tome uzdižu se Filozofske studije, kao drugi deo sela. One prikazuju društveno moć svih ovih dejstava.

Balzak nagoveštava kako će da napiše druga dva dela te vrste: Patologiju društvenog života, a zatim Anatomiju nastavnog osoblja i Monografiju vrline. Nada se, baš kao i njegovi izdavači, da će dovoljno dugo da poživi da sve to i uradi. Najveća potpora su mu njegovi prijatelji koji ga istinski bodre da sve to uradi, bez napada ili uvreda. Zadnje što Balzak poručuje svojim čitateljima je da on kao svoja priznaje samo ona dela koja su potpisana njegovim imenom. Uz Ljudsku komediju, to su još samo Golicave priče, dva dela za pozorište i nekoliko članaka koji su ionako potpisani. Upravo zato što njegovo delo obuhvata i kritiku i istoriju društva, kao i analizu njegovih načela i bolesti, smatra da je pravedno da joj da ime koje nosi i danasa, a to je Ljudska komedija.

Beleške o autoru

Onore de Balzak rođen je u Turu u Francuskoj 1799. godine. Bio je dramaturg, pripovedač i francuski romanopisac. Jedan od onih koji su pisali realistične romane.

Rodio se u građanskoj porodici i planirao je advokatsku karijeru. No, pošto nije nikada dobijao dovoljno topline i ljubavi od svoje porodice, 1820. godine je raskinuo sve veze s njom. Tada je odlučio da se preseli u Pariz te posveti život književnosti.

Pomalo se razočarao kada nije uspeo da ostvari književničku karijeru na brz i lak način te se posvećuje sumnjivim poslovima. Neuspeli poslovi i razne špekulacije dovode ga do velikih problema s novcem. Nakon toga posvetio se književnosti i neumorno radio ceo život kako bi vratio tada nastale dugove.

1829. godine izdaje roman „Šuani“ i to je jedan deo koji je činio „Ljudsku komediju“. U „Ljudskoj komediji“ opisao je svoje viđenje francuskog društva početkom 19. veka. U vrlo kratkom razdoblju od samo dvadeset godina stvorio je više od stotinu dela. Njegovi najpoznatiji romani su: „Izgubljene iluzije“, „Čiča Gorio“, „Rođak Pons“, „Seljaci“, „Rođaka Bet“, „Luj Lamber“.

Umro je u Parizu, potpuno iscrpljen radom i vraćanjem dugova u 51. godini života, 1850. godine.