Gorski vijenac, Petar Petrović Njegoš

„Gorski vijenac“ predstavlja najsloženiju razvojnu etapu vrsnog pisca Petra II Petrovića Njegoša, čineći ovo delo njegovim najpoznatijim ostvarenjem. Objavljeno je 1847. godine u Beču, a sam naziv „venac“ simbolički označava slavu koju pisac predaje crnogorskim junacima zbog njihova oslobađanja srpstva. Ovo delo ispevano je u epsko- dramskoj formi, prožeto lirizmomo.

Na motivskoj razini Njegoševa dela, nalaze se dva različita mita. Prvi je mit nacionalni, o nikad nepokorenoj zemlji, a drugi je poetsko-metafizički, a govori o padu čovjeka. Oba se mita usklađuju jer je čovjek najpre bio slobodan, a kasnije pao. U takvim je ljudskim kretanjem postajala nacionalna sloboda do ropstva. U delu se sintetiziraju dve tematske linije tadašnjeg pjesnikova kretanja. To su nacionalno- istorijska i religiozno-filozofska linija iz čega proizlaze dva osnovna pristupa. Jedan je epsko- kroničarski pristup, koji uočavamo u pevanju o suvremenim događajima ili pak u događajima iz historije, a drugi je refleksivno- lirski pristup, koji se proteže kroz sve pesme.

Iako je delo izgrađeno na istorijskom događaju, nije ostalo vezano samo za nacionalno crnogorsko tlo, već je zahvatilo i brojna općeljudska značenja. U općeljudskim značenjima isprepliće se plemensko- patrijahalna etika, patetično junaštvo i stoičko prihvaćanje života. Kako je sam Njegoš bio opterećen tragičnim položajem svog naroda, određuje kao ključni motiv svog dela borbu, čime je delu priskrbio prstenastu kompoziciju.

Njegoš u „Gorskom vijencu“ govori o istrazi poturica. Vremenska linija pritom zadržava svoj logični sled, ali je sam događaj povučen u drugi plan. U  prvom planu nalazi se unutrašnje reagisanje likova i čin odluke. Pravi zaplet gotovo da i ne postoji. Postoji niz raznovrsnih slika temeljnih na događajima, a upravo one čine okosnicu kompozicije. Upravo tu se uočava značajka europskog romantizma – oslanjanje na prošlost i njezinu idealizaciju, preuzimanje narodnog govora. U delu ima popriličan broj likova, koji se portretišu nekim svojim kraćim govorom ili pak govorom o drugom liku. Još uvek se vodi rasprava o književnom rodu dela, s obzirom da se u njemu isprepliću i društvena satira, politička komedija pa i neke vrste lirskih pesama.

Kratak sadržaj

Skupština uoči Trojičina dana na Lovćenu

Vladika Danilo opisuje nositelja turske vlasti, čoveka s dva mača i dve krune, u doba njegova najvećeg uspona. Paklenim se snom kruni Osman. Pod tim snom podrazumeva Osmanov san o ženidbi s kćerkom šeika Elabadije. Osmanov sin Orkan prvi je uspio da prodre u Europu. Bizant je nasledstvo Teodore koju je otac 1346. godine darovao Orkanu za ženu, kako bi učvrstio njegov položaj na prestolju u Carigradu. Na osnovu toga, Turci su kasnije tražili Carigrad kao Teodorin miraz. S obzirom da je Ivan Paleolog tražio pomoć od Turaka u sukobu sa Srbima i Grcima, Turci su krivnjom samih hrišćana dobili mogućnost  da se upliću u europske poslove. Zato su i propale i bizantska i srpska država.

Vuk Branković je prema narodnoj tradiciji bio izdajica kneza Lazara na Kosovu, a Gertuka je bio admiral poslednjeg bizantskog cara Konstantina XI., kojeg je izdao prešavši k Turcima. U poredbi s narodnim pripovedanjem, prema kojoj se svaki dan pojede jedna ptica, vladika Danilo smatra da tako i Turci svakodnevno osvajaju po jednu državu. Uspeli su da potkupe sve narode, osim naroda Azije, gde im je kolevka. Pripoveda Danilo i o Janku, čoveku koji je branio Ugarsku kao kraljevski namesnik, nakon smrti kralja Vladislava. Vladislav je poginuo u boju s Turcima kod Varne. Albanski junak Skenderbeg takođe je nastojao da brani svoju zemlju dugo vremena, no nije uspio da je obrani. Umro je izvan domovine kao begunac.

Vladika Danilo je svestan kako je preživio sva zla, pa sada želi da se suočiti s najgorim, s odmetnicima u sopstvenoj zemlji. Turci su kao ljudska kuga. Mnoga prestolja su zauzeli nepravomoćno, pa su stoga i hrišćanske crkve u njima pretvorene u džamije, a sa njihovih se oltara ne poštuje Bog. Proroci Muhamedove vjere Crnogorcima su obećavali uživanja koja će ta vera da im pruži, sve samo da bi ih pridobili na svoju stranu. Pradedovi Crnogoraca su ostavili zakletvu prema kojoj potomci moraju da ostanu verni svojoj veri i narodu. Moraju doći pred Miloša s delima kao primerom, jer je on poginuo kao njihov najveći junak i nije se preobratio. Turci, koliko su jaki, uništit će ih tako što će im oteti žene. Godinu dana pre toga Turci su na prevaru uhvatili vladiku Danila, dok je išao da posveti jednu crkvu. Nabili bi ga na kolac da ga narod nije otkupio. No, on žali što ga nisu smaknuli jer se boji da će da izneveri narod i neće moći da ostvariti slobodu kojoj se narod nada.

Vuk Mićunović leži pored vladike Danila. Pretvarao se da spava, ali je čuo sve što vladika priča. Kudi vladiku kakva ga je to nesreća spopala da govori poput kukavice. Zar zaboravlja da je ovo svetkovina na kojoj je sam okupio Crnogorce kako bi očistili zemlju od nehrišćana? Svestan je Vuk Mićunović da im bojažljiv poglavar ne može pomoći, a ovo je ipak svečanost u kojoj se vrsni momci okupljaju i zato je potrebno da otera crne misli. Kako bi Vuk Mićunović što više ubedio vladiku Danila da nije osamljen, priseća ga da su danas videli 500 momaka i čudo od njihove snage. Iznimno su vešti strelci, što se pokazalo u igrama koje su igrali. Sve te igre njima su nauka za borbu. Razmišlja da Turci svladavaju tolike crnogorske junake i mnogi od njih će da poginu. Vladika Danilo shvata da može da se pouzda isključivo u Boga i svoje ruke, jer se na muci junaci poznaju. Ipak, najveći dio njegova nadanja pokopan je u grobnici na Kosovu

Na vrhu Crkvine, mesto na Lovćenu, gde je nekada bila crkva, Crnogorci pucaju puškama i broje koliko puta koja odjekne. Serdar Janko Đurašković govori da puška koja mnogo puta odjekne, vredi koliko i muškarac ratnik. Serdar Radonja uočava kako je čudo što je iznad svih ostalih krajeva nevreme, samo njih sunce greje. To mu je veoma neobično jer je navršio 50 godina i mnogo je boravio na Lovćenu, pa zna da je tu inače hladno. Obrad im ukazuje na drugo čudo i na simbol prema kojem su dve munje napravile križ. Vuk Raslapčević gleda kako je Draško uzeo svoju dugačku pušku pa ga upita za što ju je namenio. Vojvoda Draško odgovara da želi da ubije kukavicu. Vuk Raslapčević mu na to ispriča kako su se, prema narodnom pripovedanju, kćerke kneza Lazara nakon kosovske bitke pretvorile u kukavice, pa ga opominje da to ne čini. Na vrhu Crkvone je među Crnogorcima nastala velika graja, pa ih serdar Vukota opominje. Vukota Mrvaljević mu se opravdava jer su doletjele jarebice, zato je nastala velika graja, no pustili su ih jer su one Božja ostavština.

Skupština na blagdan Male Gospe na Cetinju

U delo ulazi kolektivni lik kola, koje govori kako se Bog na njih naljutio zbog počinjenih smrtnih greha. U srednjovekovnoj srpskoj državi vladale su trajne borbe za vlast između samih članova dinastije Nemanjića, koji su se uništavali među sobom. U tim borbama zaboravljali su zakon i državu, čime su srpsko pleme otrovali, pa ih Bog kažnjava. Prema narodnoj pesmi, Vuk Branković je na večeri uoči kosovske bitke javno obznanio da Miloš sprema izdajstvo, a zapravo je sam bio izdajnik. Smatra da bi bila veća sreća da su se tada pootrovali svi velikaši i da je na životu ostao Miloš jer se njegovo junaštvo može usporediti s junaštvom Leonide. Ubivši cara Murata, Miloš je jednim udarcem srušio prestolje i uzdrmao tursko carstvo. Kao žrtva domoljublja i junaštva, poginuo je na prestolju turskih osvajača. Obojica Miloševih suboraca, Milan Toplica i Ivan Kosančić, takođe su poginuli. Slavi se Crna Gora, koja je jedina uspjela da sačuva čast i slobodu, pa i ostavštinu dedova, tako što su najbolji vojnici poginuli u borbi protiv Turaka. U poslednje vreme se, međutim, ne čuju pušku. Oružje je zahrđalo, a gore su poprimile miris Turaka. Zajedno žive hrišćani i Turci, zbog čega je nestalo pravoslavlja, točnije križanja s tri prsta. Zemlja nema glavara koji bi je poveli u borbu. Nitko se ne usuđuje započeti nešto što bi narodu pomoglo da se uzdigne na borbu, čime bi pradjedovske kosti imali pokoj u duši.

Vojvoda Stanko govori vojvodi Miliji da će se Srbima zamesti trag budu li i dalje živeli kukavno. Zaključi da Crnogorci stoga imaju pravo da ih kamenuju. Serdar Ivan zapitkuje za krajišnike Ozriniće, koji su se tada nalazili na hercegovačkoj granici. Vojvoda Milija mu govori da su otišli na sastanak s Turcima, kako bi dogovorili zamenu roblja. Poslao im je poklisara da se požure natrag jer je zemlja puna Turaka, a poglavari su neodlučni. Takvo stanje više nije smelo da traje. Serdar Vukota im se opravdava pri dolasku i objašnjava zašto su zadocnili. Dočekali su Turke u zasedi i uspeli da im uzmu sedamdeset konja i tri robinje. Nakon toga su se sastali s njima na Poljanama kako bi otkupili roblje. Pokolj i borba su se dogodili u Nikšiću. Nikšićki Turci su im ponudili sporazumno rešenje i otkupu zarobljenika. Hamza je bio kapetan u Nikšiću. Serdar Vukota im govori da su Turci tražili da mogu mirno da idu na ispašu sa stadom u Rudine. Kada je knez Janko napomenuo da je njihov sastanak zamalo završio tragično, Vuk Marković ga upita zbog čega. Knez Janko mu prepričava da su se Vuk Mardušić i Vuk Mićunović s kapetanom Hamzom raspravljali o veri kao da su sveštenici. Vuk Mićunović je Hamzi vrlo oštro odbrusio da su Crnogorci bič Božji, spleten za Turke, kako bi se sećali što su učinili. Na sastanak je došao i muslimanski sveštenik Brunčević i tada su se sukobili.

Bogdan Đuršaković ih prekine u razgovoru i upozorava da je vreme da se okupe jer se glas o istrazi poturica vrlo brzo proširio. Ako poturice čuju što im se sprema, neće odugovlačiti, već će napasti. Serdar Radonja izveštava da je došao svatko tko je potreban, osim petorice sinova Martina Bajice, a bez njih nisu mogli. Kada su se napokon pojavili i Martinovići, Vuk Mićunović im govori da su ih se načekali poput svatova koji su se opili, pa nikako da se skupe i odu po devojku. Tomaš Martinović im prepričava zašto docne. Mujo Alić, turski poglavica kavaza, odveo je Kasanaovu Ružu i pobegao s najmlađim bratom. U toj priči začuđuje što je Srpkinja Turčina uzela za muža. Knez Rogan to objašnjava time da žene ne razume koje je tko vere, a i da se uvek vode srcem. Ružina je nesreća bila ta što je imala nevaljala muža. Odlučili su za njima poći u poteru. Na Simunju- brdu u Bjelicama, sustigli su svatove i ubili oba Alića, a i za Turke nesrećnu nevestu. Ubivši ženu osramotili su se jer su izgubili dio sreće na Božjem svetu.

Vladika Danilo je vidio da su se svi okupili pa je i on došao među njih. Vuk Mićunović je znao da nešto mudro razmišlja pa ga je zamolio da ne drži svoje suborce u neizvesnosti. Vladika Danilo im govori da su mu se svi snovi zbili oko Turaka. Ne zna da li je srećan ili nesrećan što vidi dalje od ostalih. Ne boji se Turaka izvan Crne Gore, već domaćih. Kako u pojedinim bratstvima ima i hrišćana i Turaka, svako bratstvo branit će svoje pripadnike, bez obzira na veru pa će se zaraćena plemena među sobom pobiti. Smatra da su među njima prisutna dva zla. Prvo zlo su Turci, a drugo što će u međusobnom sukobu nestati srpstva. Knez Rade, Vladičin brat, ljuti se zbog njegovog raspoloženja te mu ljutito govori da je barem poginuo na turskim čengelima, kad je toliko nepoverljiv prema sopstvenim suborcima. Čengel je bila gvozdena kuka o koju su Turci vešali hrišćane.

Ponovo na scenu stupa kolo, kao kolektivni junak. Kolo peva da nema u životu sreće koja nečim ne bi bila zagorčena. Životne gorčine traže olakšice jer je život izmena teškoća i radosti, pa se tako i najlakše podnosi. Beg Ivan Crnojević borio se poput lava s Turcima, ali je u boju izgubio brata Uroša te zbog toga žaluje na Cemovskom polju. Iako je bio star, osvetio je brata Uroša smrću 15 000 Turaka. Osveta za pale junake smatra se svetinjom. U selu Karuče je Ivan Crnojević pobijedio Turke 1477. godine. Vladika Danilo se među svima oseća kao da je sam. Ponovo je zaokupljen mudrim mislima pa razmišlja da ondje gde se čovjek rodio, mora iskazivati i plodove svoga rada. Ljudska je spoznaja ta koja zapinje na pitanju da li je to uređeno nagonom ili prema volji duhovnog vođe. U prirodi vlada pravilo jačega. Vuk jede ovce, a tiranin tlači slabijega, a upravo je najsvetija čovečja dužnost da se pobedi tiranstvo. Biti musliman ili hrišćanin prema njemu znači ići za krvavim tragom u životu, punom neizvjesnosti i stradanja. Postaje besan kad shvaća da protiv hrišćanstva govore ljudi koji su othranjeni u istoj zemlji kao i on sam. Mlade Crnogorce poređuje sa žitom koje se žanje pre vremena jer su mnogi neiskusni proživeli muke boraca mučenika. Siguran je da, čak i da ih Turci unište, iz njihovih bi grobova niknula sloboda.

Predlaže da Turke pozovu na sastanak kako bi im obećali da im do završetka sastanka ništa neće učiniti. Pokušali bi da ih preobrate na hrišćanstvo. Serdar Janko se kune da je to zabluda jer će oni ionako k njima doći. Kolo peva o kletvi. Zbog toga što je napustio veru otaca, Ivanbegovica je morala da proklinje svog sina Stanišu, čime je on prezreo ono najsvetije – majčino mleko. Kao poturčenjak navalio je s vojskom na brata, ali ga je sustigla majčina kletva te mu je izginula sva vojska u bici na Lješkopolju. Došle su turske poglavice i posjeli se k Crnogorcima. Svi ćute i gledaju preda se. Knez Janko se ljuti što su kao skamenjeni i ne započinju nikakav razgovor. Hadži- ali Medović iznosi želju za pomirenjem dvaju porodica ili barem pristanak da neće međusobno da se osvećuju. Pomirenje se vršilo tako da je dvanaest kuma s dvanaestero dece u kolijevkama došlo pred kuću, ubijenoga moleći za mir. Davalo se bratsko mito, točnije poklon u novcima koji bratstvo ubojice daruje rođacima ubijenoga. Pri pomirenju rasekli bi novac na dvoje. Jedna bi polovica ostala kod jedne, a druga kod druge porodice. Knez Rogan mu odgovara da nije svrha njihovog sastanka mirenje dvaju porodica, na što je opet svatko zašutio i gledao preda se.

Vladika Danilo moli Boga da štiti Crnu Goru i pri molitvi govori da poturčenjaci nisu toliko ni krivi. Primamljeni su obećanjima o onome što ima pruža muslimanska vera. Slatkim obećanjima se daju primamiti i stariji, a kamoli ne bi mladi. Uz to, Turci su onima koji nisu hteli da prihvate njihovu veru pretili smrću, a upravo zbog straha, čovjek često okalja obraz. Osećala se teška žalost za izgubljenom braćom, ali bi se osećalo i trostruko veselje kad bi se poturčenjaci vratili svojoj veri, pa da Crna Gora vrati izgubljeno. Skender- aga se čudi prigovoru vladike Danila i jasno mu govori da u Crnoj Gori ima mesta samo za jednu veru. Knezu Bajku je tada na um pala priča o zloj ženi. Bila je neka žena jako tvrdoglava, tako da je mužu uporno tvrdila kako je livada strižena, a ne košena. Pritom je pala u jamu, ali je i iz nje vikala to isto. Zato je muž otišao kući ostavivši je u jami, no nakon nekog vremena se sažalio pa je htio da je izvuće. Umesto žene, izvukao je vraga koji je isto bio upao u tu jamu, pa mu je ona strana glave koja je bila bliže ženi posedila. Posle toga, izvadio je muži i ženu, ali je ona i dalje tvrdila isto. Poturčenjaci su tvrdoglavi poput te žene.

Vojvoda Batrić predlaže Turcima da prihvate njihovu veru jer u Crnoj Gori ne mogu da budu dve vere. Ako se ne slože s tim, obje će se vere naći u krvi. Mustaj-kadija mu odgovara kako ne može da bude da se muslimani pokore hrišćanima. Knez Janko podrugljivo komentira kako se hodža u Ćeklićima dosta s tornja u džamiji nazivao vernika i da mu je vreme da ode. Vuk Mićunović šapće na uho serdaru Janku kako se Mustaj- kadija slepo drži Muhameda. Skender- aga vidi Vuka Mićunovića da šapće i zbog toga mu ne bi drago. Upita ga zašto time među njima raspaljuje neprijateljstvo, ta nisu li oni braća, jer dobro i zlo bratski dele? Obe vere u Crnoj Gori imaju iste običaje, primerice. žene režu kosu na grobovima poginulih rođaka. Serdar Vukota govori glasno kako je Crna Gora prokleta jer je samo gomila grobova na kojima mladi suborci izvršavaju veličanstvena dela, koja graniče s užasom. Vuk Mićunović se ne slaže s njim i tvrdi kako je veća sramota kada se smrt u lice smeje. Iako je svestan da su na Kosovu izgubili mnogo, veruje da su Crnogorci uskrsnuli u viteško carstvo, u kojem Obilić vlada. Ferat Začir, poglavica kavaza, ne dopušta da se turska vera blati. Smatra da dve vere mogu da se sjedine.

Vuk Mandušić skreće s teme i upita Arslan- agu Muhadinovića gde je kupio lepu saruku, pojas koji je dio turske kape. Odgovara mu da ju je ljetos dobio na poklon, kad je bio u Travniku. I njemu će pokloniti takav ako se okume, no Vuk Mandušić ne popušta tek tako u svojim ubeđenjima, misleći kako nema kumstva bez hrštena kumstva. Arslan- aga drži da je šišano kumstvo jednako kao i hršteno. Šišanim kumom zovu onoga koji prvi dete ošiša. Vuk Mandušić drži šišano kumstvo manje vrednim od kumstva na hrštenju. Velika graja i pravdanje nastane među Turcima i Crnogorcima.

Kolo peva o Baji Pivljaninu, glasovitom crnogorskom junaku koji je dočekao vezira Šenđera na gori Vrtijeljki. Svi su poginuli u boju s Turcima, samo su se trojica ranjenika, koji su ležali ispod gomile turskih leševa, uspeli da se spase. Šenđer je naposletku bio pobeđen na Krstačkom polju. Novi vezir, koji uz svojih 10 slugu obilazi carstvo, daje vladici Danilu pismo, a on ga zamišljeno čita. Vladika Danilo im čita pismo od reči do reči. U pismu vezir otvoreno kazuje da će obilaziti carstvo i naročito pripaziti na korupciju. Zalaže se da se muška mladež odvede u vojsku, a lepe devojke u hareme. Traži od njih da priznaju samo carevu vlast jer Turci mogu slomiti i veće države, a kamoli neće Crnu Goru. Vuk Mićunović savetuje vladiku Danila da mu odgovori tako da sačuva svoje dostojanstvo. Vladika Danilo u svom pismu opovrgava tvrdnje vezira jer je po njemu greh Europu darovati Muhamedu. Navodi u pismu kako je Karlo Lotarinški, vojskovođa cara Leopolda, pobijedio 1683. pod Bečom Turke, uz pomoć poljskog kralja Ivana Sabjeskoga. U pismu aludira i na basnu u kojoj se priča o bolesnim lavu, koji je, ne mogavši da se sam hrani, pozivao k sebi pohode životinja. Kako je koja došla, pojeo bi je. Do njegove špilje vodilo je mnogo tragova, no ni jedan natrag, zato neka ne očekuje goste iz Crne Gore. Kada je završio pismo, čitao ga je i pred Crnogorcima i Turcima. Knez Rogan predaje pismo vezirskim poslanicima.

Fišek, što ga Vuk Mićunović šalje na dar veziru, označava simbolički odgovor na njegovo obećanje da će Crnogorcima da pošalje darove. Fišecima, kojim Crnogorci ubijaju Turke, naplaćuju glave svoje braće koji su zbog Turaka poginuli. Turski plemić Osman se naljuti i naziva Vuka Mićunovića hajdukom, a ovaj mu ne ostaje dužan govoreći da nije došao kao gost, drugačije bi mu odgovorio. Svestan je da su zbog njega mnogi Turci poginuli pa za njim Turkinje razmotavaju klupko crnoga konca, kako bi ga pratila zla sreća te da se više ne bi vratio.

Kolo peva o Herceg Novo, koji je bio pod turskom vlašću. 1687. godine opkolili su ga Mlečani. Opkoljenim Turcima je u pomoć dolazila vojska pod vodstvom Topal- paše, ali su je Mlečani i Crnogorci pobedili. Gluho je doba noći i svi spavaju, no netko govori u snu. Zbog toga se knez Janko i knez Rogan dižu da vide tko je. Bio je to Vuk Mandušić. Knez Janko predlaže knezu Roganu da ga ne budi jer će moći štogod da ga pita i pritom se nasmeje. Knez Rogan ga je upitao za svađu s banom Milonjićem. Vuku Mandušiću jer veoma lepa Milonjićeva snaha pa mu je bilo žao što ban Milonjić nije dozvolio da odreže kosu u znak žalosti za poginulim deverom. Obrad, Vuk Mićunović, serdar Janko i serdar Vukota bude se u zoru i ukratko prepričavaju što su sanjali. Knez Bajko je vrlo sjetan pa pripoveda knezu Janku da je noćas ružno sanjao. Kad god bi sanjao da mu je oružje razbijeno, poginuo mu je netko od ukućana. Knez Rogan zapitkuje Vuka Mandušića što je sanjao, znajući da su ga noćas u snu ispitivali, a ovaj mu odgovara da je on prečvrsto spavao.

Dolazi im vojvoda Draško. Pozdravlja se sa svima i grli pa sedne među njih. Serdar Vukota govoti kako je Draško bio u Mlecima kad se dešavala opsada Herceg Novog, točnije kad je Turcima u pomoć dolazila vojska pod Šenđerom. Draško je uništio Šneđerov top u bici, a zbog toga su mu Mlečani isplaćivali jednogodišnju platu. Knez Rogan ispituje Draška kakvi su Mlečani. Draško ih opisuje kao vrlo lene, ali i bogate. Knez Janko ispitivao ga je za njihove kuće, a Vuk Mićunović za doček koji su mu pripremili. Draško mu govori da on nije poznavao nikoga tko bi mogao da mu priredi lep doček. Bratski ga je jedino dočekao sin Zana Grbičića. Vuk Mandušić je potom Draška upitao za mletačke junake, no Draško mu odgovara da se kod njih ne može govoriti o junaštvu jer oni u svojoj vojsci imaju samo Dalmatince i Hrvate. Serdara Ivana zanimalo je kako sude zarobljenicima. Draško smatra da neprimereno pogubljuju junake tuđih zemalja jer im zadaju prevelike muke, što ne priliči njihovoj časti. Knez Janko je upitao kakve su igre u njih, a Draško mu tada prepričava o kazalištu i kazališnoj predstavi, što im je svima bilo veoma neobično. Serdar Radonja ga je propitivao je li sreo kojeg dužda, na što mu Draško odgovara da jest. Kad je došao pred njega, poklonio mu se prema mletačkom običaju, a sam dužd je nahvalio Crnogorce. Dužd Valijeno ga je i prelepo dočekao za Draškov ukus jer mu je obećavao i sve ono što nije tražio pa je nakratko pomislio da se sreća osmehnula Crnogorcima, ali dužd nije održao svoju reč.

Nakon razgovora o Mlecima uzeli su peciva i seli za ručak. Serdar Janko se pita čijeg je ovna dobio pa mu gleda u pleća. Kažu mu da je od Martina Bajice. Iz njegovih se pleća mogla predvideti divna budućnost. Gornji je dio pleća sadržavao proročanstvo o hrišćanima, a donji o Turcima. Pleća koja je dobio knez Rogan imala su znakove velike nesreće jer su šupljine u plećima značile smrt ukućana. Pleća su bila od Skender- age Medovića. Knez Janko i Vukota Mrvaljević su takođe gledali u pleća ovna kojeg su dobili i proricali. Vuk Mićunović se ljuti na njih i sve to uspoređuje s babljim gatanjem. Vojvoda Batrić je zamolio Vuka Lješevostupca da uzme gusle i zapeva. Pevao je o bici na Čevu.

Uz polje pucaju puške i pevaju ljudi. To su bili svatovi Mustafića. Suljo se ženio s mladenkom iz Oboda. U tom mestu su u to vreme stanovali sami poturčenjaci. Knez Janko ne razume običaj ženidbe u Turaka jer je ona u Crnogoraca religiozan čin, a kod Turaka pogodba pred sucem. Usto se određuje što će ženi biti isplaćeno ako muž umre ili je ostavi. Po shvaćanju Crnogoraca, ta je pogodba nalik onome kad se krava kome daje u najam, pa se onda dobit deli na polovicu između onoga koji je kravu uzeo i vlasnika. Turski svatovi su pevali o Đerzelezu Aliji, junaku Muhamedovske narodne pesme iz 16. veka, kad su Turci osvojili Budim, a on je od veselja skočio s konja u Dunav. Crnogorski svatovi su pevali o Obiliću i njegovom konju Ždralu. Mustaj- kadija moli momke u svatovima da ne pevaju onakve pesme kraj crnogorskog skupa, već prave svatovske pa i on sam započne da peva. Bogdan Đurašković pomisli kako je Mustaj- kadija podmukao jer ih je zamolio da pevaju svatovske pjesme jer je on sam jedan od najvećih krvnika hrišćana. Kada su svatovi prošli, iz njih se izdvojila pokajnica, Batrićeva sestra. Batrića Perovića je ubio Turčin i odnio njegovu glavu u Travnik. Svi glavari su zaplakali nad njegovom tužnom sudbinom i izašli pred pokajnicu. Batrićeva sestra zagrli deda bajku, ali mu ugrabi nož koji je držao iza leđa i ubije se.

Knez Rogan i Vuk Tomanović veličaju Batrića. Hvale njegovo junaštvo i hrabrost. Kad je serdar Janko upitao je li ostao bez muškog potomstva, Vuk Tomanović mu odgovara da nije, ali da od toga nema nikakve koristi jer je za njim ostalo dvoje muške dece, ali i sedmero braće. Knez Janko ne razume stajalište Vuka Tomanovića jer smatra kako dobra osveta može da dušu izbavi iz groba. Knez Rogan suoseća s Batrićevom sestrom i sam kazuje da bi počinio isto, tačnije, ukoliko se ne bi ubio, umro bi od žalosti.

Glavari sede u dvorištu i razgovaraju, sve dok do njih nisu došla plemena iz Ozrinića, Cuca i Bjelica. Svi su stajali pred glavarima i držali dugačke puške uz ramena. Vojnici govore popu Mići neka da pismo vladici Danilu, ali kako nije mogao da ga pročita, daje ga knezu Janku, a on ga vraća popu. Pop Mićo je trebao da pročita pismo, no on nije znao da čita pa se Vuk Mićunović narugao njegovom obrazovanju i nauci. Podrugljivo ga zapitkivao kako može da vrši liturgiju i obavlja obrede, ako ovoliko zapinje pri čitanju pisma. Pop Mićo mu odgovara da sve što mu je potrebno zna napamet. Serdar Vukota ih prekine i kaže da ispričaju zašto su došli.

Čovek iz plemena Cuca pripoveda o proročici iz Bara koja je k njima dolazila već sedmu godinu. Davala im je trave i lečila ih kako puška ne bi mogla da ih rani, pa čak ni ubije. Svatko ju je donedavno smatrao sveticom, dok se nije pretvorila u vešticu. Umrlo je mnogo dece i momaka jer ih je puška ubila, stoga je narod počeo među sobom da se sukobljava. Odlučili su da dođu k njima i potraže rešenje problema. Babu su doveli sa sobom, kako bi posvedočila sve ono što su sami ispričali. Izlazi proročica i vještica. Knez Janko ju je upitao kako je postala vešticom. Baba mu odgovara da to postaje pomoću kuhane trave iz lonca, a kad postane veštica, okupljaju se u dvorištu ona i druge veštice, za koje nitko ne zna gde se nalazi. Tamo se kriomice dogovaraju kakvo će zlo kome da učine. Knez Janko je nepoverljiv prema onome što mu je baba ispričala, no baba i dalje tvrdi da govori istinu pa zaplače. Željela je da je kamenuju sa svim vešticama, kako više ne bi činile zlo.

Vuk Mićunović, znajući da vladika Danilo poznaje mnoge knjige, upita ga nalaze li u njima veštice. Vladika Danilo kaže da toga nema ni u jednoj knjizi i da baba laže. Glavari su se okupili oko babe i pitali je zašto laže, s kojim je razlogom posvađala tri plemena. Baba se prepala i pristane da im ispriča istinu, ali pod uslovom da to ostane tajna, kao na ispovedi. Kad je odlazila iz Bara, k njoj je došao sluga turskog paše i naredio joj da ga povede na Skadar veziru. Vezir je saznao za dogovor da napadnu domaće Turke pa ju je poslao među plemena da poremeti mir među njima. Ne učini li to, unučad i sinovi bi joj izgoreli u kući na ognju. Plemena su se uzrujala i svi su željeli da kamenuju babu, a glavari su jedva uspeli da je obrane. Većina se nakon toga razišla, samo je nekoliko glavara ostalo na Cetinju da potvrdi dogovor.

Smračilo se dok su glavari sedeli oko ognja. Izašao je krvavi mesec i počeo veliki potres. U to isto vreme k njima je došao, iguman Stefan, poglavar pravoslavnog manastira, moleći krunicu. Knez Rogan ga ispituje očekujući da iguman Stefan zna zbog čega je došlo do potresa. Iguman Stefan mu govori da on to ne može da zna jer je to Božja volja. Smatra da su blaženi oni koji nisu izgubili vid poput njega jer su bliži Božjim čudesima. Serdar Janko je zamolio igumana Stefana da mu štogod ispriča o veri. Iguman Stefan pristaje jer je ionako došao k njima da u njima potakne volju za domovinom, crkvom i časti. Govori kako je više u carstvu duhova, nego na zemlji, iako mu telo uporno zadržava dušu kao podzemna špilja plamen.

Bio je na Maslinskoj gori, s koje je Hrist prorekao propast Jeruzalema. Pripoveda kako je razgledavao tri pećine. U prvoj se rodio Hrist, u drugoj je posvetio jasle ležeći u njima, a u trećoj su Hristu došli da se poklone kraljevi s istoka. Posetio je i Getsemansku baštu, gde je Juda izdao Hrista. Govori kako je svetlo hrišćanstva ugasio vetar islamske najezde. Kroz sudbinu svoje zemlje tumači sudbinu čovečanstva. Takvoj je sudbini uzrok uprava. Svet uvek traži neku delatnost, dužnost rađa brigu, a život je takav da je uz njega uvek povezana odbrana. Nasilje i pritisak čine da snaga malena naroda postane toliko jakom, da on može da pobedi i navale velikog naroda. Vrlina hrišćanstva je stradanje. Zasluži li čovek na Zemlji časno ime, imao je za što i da živi. Govori im da im je suđeno da snose križ teške borbe s poturčenjacima i Turcima. Već ih vidi gde leže pod pokrovom slave i kako je uskrsnula njihova čast, narodnost, a oltar je ponovo okrenut prema istoku i s njega se dimi tamjan.

Svi su pozaspali, a Stefan sedi uz vatru i moli krunicu među njima čitavu noć. Svanula je zora i dižu se kako bi krenuli kućama. Ugledavši starog igumana kako moli, prilaze mu ljudi zbog poštovanja jer je mudro govorio. Serdar Ivan mu govori da nije slep kad je tako mudar i pametan. Usto ga i serdar Vukota hvali jer samo slepac može da ispeva tako dobru pesmu jer ga vid ne ometa. Vojvoda Batrić predlaže da pri polasku prepričaju svoje snove. Svatko je sanjao jednak san, a u snu im je bio Obilić. Veseli odlaze u crkvu kako bi se zakleli na borbu s poturčenjacima. Kada su ulazili u crkvu, Vuk Mićunović je razmotao svoj šal s glave pa im ga je pružio. Svi su se rukama uhvatili za nj i stali u kolu moliti.

Badnja večer

Vladika Danilo i iguman Stefan sede kod vatre, a veseli đaci se igraju po kući i slažu badnjake. Iguman Stefan ih pita jesu li posložili badnjake kako treba, u oblik križa. Kad mu đaci odgovore da jesu, nazdravi Stefan i zapeva uz gusle. Vladika Danilo mu govori kako nema lepšeg prizora od veselog lica sa srebrnom bradom do pojasa, a upravo to je Božji blagoslov. Iguman Stefan govori da sva zla što čovek mora da podnese, namenjena su mu kao miraz.

Pred zoru se dižu vladika Danilo i iguman Stefan da idu u crkvu. Đače nakon liturgije pripoveda igumanu Stefanu pred crkvom o krvavoj bici koja se odvija na Đinovom brdu. Iguman Stefan je ljut jer se takvo što događa na Božić. Čuju se puške. Vidjevši pet Martinovićah, Vuka Barilovića i tri svoje sluge krvave, vladika Danilo počne da ih zapitkuje šta se dogodilo. Vojvoda Batrić mu čestita Božić i govori kako su uspješno pobedili Turke i zapalili njihove džamije. U znak zahvalnosti, vladika Danilo je celivao i grlio junake, koji su započeli boj s Turcima. Zajedno su išli niz polje pevajući i pucajući puškama od veselja. Kada su došli do crkve, ispred ih je čekao iguman Stefan koji je želio da ih ispovijedi zbog greha počinjenih u boju. Kad su se ispovedili, skupili su se u kolo i pevali pradjedovskim dušama. Veruju da su sada njihove duše radosne jer su nad Cetinjem izvršili junačko delo i da slave slobodu Crne Gore. Među njih izlazi iguman Stefan i za njim dva momka nose stol, a na stolu je pšenica pomešana sa zrnima šipka, namočena vinom i medom. Svi se okupljaše oko njega. Vojnici su morali da skinu kape, prema molbi igumana Stefana, kako bi ih posvetio. U posveti nabraja istorijske ličnosti i ličnosti narodnih pesama proslavljenih u borbi s Turcima. Nakon što su blagovali pšenicu, odlaze kućama.

Nova godina

Iguman Stefan govori vladici Danilu kako mu je krivo što Nova godina ne započinje u proleće, kad se sve zazeleni. K njima dolazi momak koji se predstavlja kao glasnik serdara Janka. Kada su čuli za uspešan boj na Cetinju protiv Turaka, serdar Janko je poslao dva momka k riječkim Turcima kao upozorenje. Ukoliko se ne misle boriti, neka pobegnu. Turci su oba momka obesili u Obodu i pobegli. Samo je Bogdan uspioda ih stigne i ubije Mustaj- kadiju. Glasnik odlazi i daje vladici Danilu knjigu, u kojoj se nalazio zapis o boju. Đače im čita zapis kako bi mogao da ga čuje i iguman Stefan. Vladika Danilo je proplakao na pročitano, a iguman Stefan se smijao jer on ne može da plače od radosti.

Dolazi Vuk Mandušić, a u rukama nosi dugačku pušku i sjeda kod ognja sav krvav. Mrko prepričava kako je bio u boju s Turcima u selu Progonovići jer je čuo da Turci uzimaju harač nedužnim seljacima. U boju kod Radunove kule, već pri samom svršetku bitke, turska je puška pogodila njegovu usred cevi, gde je remen privezan za pušku. Ožalošćen zbog svoje puške, Vuk Mandušić bi radije da mu je ranjena ruka pa je došao da upita vladiku Danila bi li mogao da mu pušku prekuje. Vladika Danilo mu smireno odgovara neka se uzdigne i prebroji zrna od pušaka na svojim prsima. Mrtvu glavu iz groba ne može da podigne ni dobra dugačka puška. Najvažnije je da je ostao živ u boju jer će drugu pušku lako da nabavi jer je u njegovim rukama ionako svaka ubojita. Vuku Mandušiću vladika Danilo poklanja novu dugačku pušku uzevši je iz svoje odaje.

Vrsta dela: epska drama

Vreme radnje: kraj 17., početak 18. veka

Mesto radnje: Crna Gora

Likovi: serdar Janko Đurašković, serdar Radonja, serdar Vukota, knez Rade, knez Bajko, knez Rogan, vojvoda Draško, vojvoda Stanko Ljubotinjanin, Bogdan Đurašković, Vuk Mandušić, pop Mićo, Mustaj-kadija…

Analiza likova

Vladika Danilo – nositelj je političke misli i središnja ličnost „Gorskog vijenca“. Otvara i zatvara kompoziciju dela. Otvara je pomoću monologa koji je ispunjen pesimističnim sumnjama, a zatvara tako što je poklonio Vuku Mandušiću džeferdar, točnije dugačku pušku šta simbolizuje nastavak borbe za oslobođenje. Suočen je a problemima o kojima je ovisila sloboda Crne Gore. U istrazi poturica vidi oslobođenje, ali vidi i prolivanje krvi Crnogoraca: „Ja poviše nešto od vas vidim, to je sreća dala al nesreća! Ne bojim se od vražjega kota, neka ga je ka na gori lista; no se bojim od zla domaćega.“

Zgrožen je sukobima koji se dešavaju zbog verskih ubeđenja te je vrlo opterećen kad pomisli na krvavu bitku između braće zbog vere. Duboko nastoji da analizuje i predviđati posljedice borbe, a kroz njegov se lik predočava usamljenost Crne Gore: „Moje pleme snom mrtvijem spava, suza moja nema roditelja, nada mnom je nebo zatvoreno…„.

Za njega je primaran patriotizam pre svega jer on određuje kolektivno vezivanje ljudi u narodnu zajednicu, a ne vera. Iako isprva nastoji da opravda borbu protiv poturica, kasnije shvaća da se oni nisu odrekli samo svoje vere, već i narodnog kolektiva iz kojeg su proizašli te se tim ubeđenjem vodi u borbi i opravdava. Njegov lik u sebi nosi humanost i miroljubivost, ali i čvrstu nepokolebljivost u poštivanju ideala.

Iguman Stefan – nositelj je filozofskih misli o shvatanju svetosti junačkog života i slobode domovine. On je poglavar pravoslavnog manastira. Njegov lik je obilježen iznimno velikom verom i optimizmom, što se uočava kada dolazi da podigne svest vladici Danilu i njegovim suborcima o junaštvu: „Ja sam mnogo obiša svijeta, najsvetije nebesne hramove…„.

Smatra da Bog oblikuje svet na način da se otkrije pravi smisao borbe. Borbom čovek može da zasluži časno ime i slavu ukoliko se bori za ostvarivanje ideala nacionalne slobode: „…narod branič crkve i plemena, čest je slava, svetinja narodnja.“.

Svjestan je da je život težak i za dobre i loše ljude. Sva zla koja čovek podnosi na Zemlji, gleda na njih kao na miraz. Simbol je mudrosti stečene životom u osamdeset godina. Premda je slep, nastoji da gleda dušom. Život mu je prožet tolikim iskustvom da ne može ni sreću da iskazuje suzama radosnima, već isključivo smehom, što deluje pomalo neuobičajeno vladici Danilu, s obzirom da u primili vest o stradanju boraca. Dolazi među Crnogorce upravo onda kada treba da ustraje u odluci za istragom i borbom protiv poturica: „Već vas viđu pod sjajnim pokroom, čest, narodnost đe je vaskresnula…„.

Nakon velike pobjede nad Turcima blagoslivlja junake i ispoveda ih, kako bi njihove grehe počinjene u borbi preuzeo na sebe. Upravo zbog toga ne osjeća tugu, iako je primio vest o smrti suboraca, jer smatra da su si takvom smrću pribavili večni život u Bogu.

Vuk Mićunović – njegovim likom utelovljeno junaštvo, pomalo okorjelo, nekad i vrlo pevno, ali je uvek postojano i nepokolebljivo: „Bez muke se pjesna ne ispoja, bez muke se sablja ne sakova; junaštvo je car zla svakojega.„.

Ne sumnja u veličinu i uspeh ciljeva za koje se bori. Kroz njegov lik Njegoš daje svoj pogled na viteštvo. Otvoren je i vodi se srcem. Vrlo rado svira svoje gusle, stoga je uvek spreman i na šalu, ali kada započinje govor, nastupa vrlo čvrsto. Smatra da cilj života nije umreti kao nemoćan starac jer se besmrtna večnost postiže pogibijom u bici za narodnu slobodu. U tome mu uzor predstavlja Miloš Obilić, kojeg i sam vrlo često veliča: „Onakvoga sivoga sokola Crnogorka jošt rađala nije!“ Samo tako može da se osigura i večna slava među potomcima. Lik je akcije koji je navikao na borbu pa se i sve njegove misli kreću u jednom smeru – kažnjavanja nepravde. Dinamični je junak i pokreće radnju „Gorskog vijenca“ jer nastoji ubrzati istragu poturica. Kada je čuo zabrinute reči vladike Danila na prvoj skupštini, on ga hrabri snagom crnogorskog naroda. Prema izdajnicima oseća oštru mržnju. Vodi ga gvozdena volja u borbi protiv izdajnika.

Beleška o autoru

Petar Petrović Njegoš bio je pesnik, vladika i vladar Crne Gore. Rodio se 1813. godine u Njegušima, naselju koje se nalazilo na severozapadnom delu Lovćena. Prilikom kršetnja dobio je ime Radoje (Rade). Otac Tomo bio je brat vladike Petra I i dosta bogat čovek.

1825. godine Radoje je otišao u cetinski manastir kod svoga strica Petra I. Tamo započinje školovanje i priprema se kako bi mogao postati budući vladar Crne Gore. Većinu obrazovanja preneo mu je pesnik Sime Milutinović Sarajlija koji je u Crnu Goru došao 1827. godine.

Nakon što je vladika Petar I umro 1830. godine, bio je zamonašen, dodeljeno mu je novo ime Petar te je postao poglavar Crne Gore. Tada sedamneaestogodišnjak, našao je u izrazito teškoj situaciji, a bio je suočen i s mnogim probleimima. Naime, Crnu Goru su vrebali Mleci, Turci i Austrija, zemlja je privredno slabila, a sve češće je dolazilo i do međuplemenskih ratova.

Iz svih tih razloga, sve je snage uložio na konsolidaciju prilika. Aktivno je delovao na diplomatskom planu, vodio je borbe s Turcima, gradio saobraćajnice, podizao prosvetu te stvorio prve organe vlasti u zemlji – senat i gvardiju i tako stvorio pravu modernu državu.

Uz sve te državne poslove, uvijek je pronalazio vremena za vlastito obrazovanje i književni rad. Prvi pesnički prvenci nastali su mu pod utecajem pesnika Sime Milutinovića.

Njegova najpoznatija dela su: „Luča mikrokozma“ – filozofsko-religijski ep, zatim drama „Lažni car Šćepan Mali“ i „Gorski vijenac“.

1849. godine u jesen, oboleo je od tuberkuloze, a dve godine kasnije, 1851. godine, umro je u trideset devetoj godini.