Ćirilovac je kraj na kome su se nekada zlatili čuveni smederevski vinogradi. U poznu jesen širio se miris zrelog grožđa i voća. To je ispunjavalo svaki delić vazduha. Zlatno brdo. Na njemu sunce kao da toplije i duže greje prirodu i ljude. Kraj, koji svojim izgledom, položajem, tu u blizini velike reke, očarava i zaustavlja prolaznike, kako bi uživali u lepom bogatom i neobičnom krajoliku. Neki će zauvek ostati. Ali, tek pre nekoliko godina, ova zemlja, po kojoj je ceo kraj poznat otkrila je tajnu, ljudsku, uobičajenu, ali ipak tajnu. Na mestu nekadašnjih vinograda, duboko u zemlji, ležao je vekovima sakriven mali antički sarkofag, koja je na svetlost dana izneo ogroman zahuktali rovokopač. Njegovi oštri šiljci probili su strane olovnog sarkofaga, koji je vekovima odolevao zubu vremena. Nama je otkrivena dugo čuvana tajna ovog mesta. U njemu, devojčica pristigla iz jednog dalekog vremena, nepoznatog sveta. Kao poznanik i neočekivani gost, ali kao neko koga smo možda i iščekivali, a nismo znali da li će i kada stići. Zapisano je ime Aurelija. Na sarkofagu urezani su likovi rimskih bogova, od kojih je najupadljiviji najlepši lik boga sunca. To svakako govori o lepoti ove devojčice, njenom zlatnom imenu. Aurelija ili Zlatica – Zlata. Vekovima su je čuvali ovi zlatni vinogradi, skrivali njenu tajnu, uslišujući volju bogova, volju boga sunca. A kada je tako ja pomislih: ''Možda samo spava.'' Iznenada mi se učini kao da su vinogradi nestali, kao da ceo ovaj kraj ima drugačiji izgled. Postalo mi je nekako samotno, bez sunca, bez života. Bez Aurelije. I tajne počinju da se rađaju. Roje se pitanja, sve manje odgovora i sve više mašte. Kao da je odjednom postala naš savremenik, svedok naših dana i naše stvarnosti. Zato opet pomislih – možda ipak samo spava!
Нема коментара:
Постави коментар