KUĆA MOJE BAKE I DEKE

Rođenje... Detinjstvo... Odrastanje... Za to je potrebna sigurnost i razumevanje
porodice... ljubav i toplina porodičnog okruženja...
Podrazumeva se da su baka i deka osobe koje neizmerno vole svoje unuke. Uobičajeno,
u njihovoj kući je zѕa mališane veći stepen slobode nego u roditeljskom domu. Oni nas
puštaju da radimo šta želimo, bez jasnih granica dozvoljenog i nedozvoljenog. Svemu
tome bih dodala i predivan predeo u kome oni žive.
Šume Fruške gore, zelenilo svuda naokolo, a plavetnilo neba odozgo još više
doprinose mojoj ljubavi i želji da što više vremena provodim u toj beloj seoskoj kući.
Mislim da nema ništa lepše što može da opusti i učini atmosferu toliko toplom,
kao tiho pucketanje drva u starinskom šporetu. Još ako se iz rerne širi miris toplog
kolača sa višnjama onda stvarno nema nikakvih diskusija, niti razmišljanja da li bi
negde bilo bolje i toplije u zimskim danima. Kad zimi odem kod njih obožavam da satima
gledam kroz prozor, stari i drveni, kako bele balerine padaju na tlo i prave predivni
beli prekrivač. Osluškujem pesmu vetra koji kroz šupljinu vrata pokušava da mi se
približi, bojeći se verovatno da ga neću čuti najbolje.
Proleće... Proleće me na krilima lasta ponese ka Vrdniku, selu moje bake i deke,
da bih što pre stigla tamo i uživala u lepoti fruškogorskih šuma, koje su sklopile
savez sa oblacima i zajedno daju najlepšu sliku na nebu. To se ne može opisati, mora se
doživeti. Morate ležati na zelenom tepihu, posutom žutim i ljubičastim cvetićima,
morate slušati pesme ptica i balade vetrova, a pritom znati da se tu odmah iza vas
nalazi bakina i dekina kuća, vaša sigurnost, oaza mira i ljubavi.
Iako odrastam znam da će u mojim mislima, u mom srcu uvek biti mala, bela, stara
kuća na bregu, opkoljena zelenilom i znam da će to uvek biti moj dragi kutak, moje
sklonište, moja – bakina kuća.