"Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba", stihovi su našeg poznatog pesnika
Branka Radičevića. Ranije dok sam bila mlađa, više puta sam pokušavala da nađem
istinost ove rečenice. Nisam uspela.
Danas kad sam nešto starija, kad dani munjevito prolaze sve me više ova rečenica
Branka Radičevića boli. Pomisao da za samo nešto više od godinu dana treba da se
raziđe družina koja je osam godina delila i dobro i zlo je prilično, bar za mene, bolna.
Kako se rastati od drugara koji su uvek znali da sakriju tajne naše odeljenske zajednice.
Ne mogu da zaboravim sliku pojedinih nastavnika kad su na nas bili ljuti, a mi ih nemo
i pokorno slušamo i gledamo ne priznajući da smo krivi. Mnogo je naših tajni , mnogo
je naših želja, pa i ideja za koje znamo samo mi, naše 7-2. I dok pišem ovaj zadatak suze
mi naviru i mute pogled. Pomisao na rastanak mi ne da mira. Ruka podrhtava, ni ona ne
želi da zapiše reč, reč koja sve nas podjednako boli. Sad su mi razumljivi stihovi
Ljubivoja Ršumovića ‘’ Kad nisam u svojoj školi, mene moja duša boli’’. Zaista je tako.
Vikendom kad nisam u svojoj školi osećam neku prazninu. Nedeljom uveče kada mnogi
bivaju nezadovoljni što moraju na posao, ja sam srećna jer ću se ponovo naći u društvu
svojih dragih drugara. Iako me ponekad školske obaveze pritisnu, maštovitost i
duhovitost mojih drugara odagnaju svako nezadovoljstvo. Često pomišljam kako je moguće
da se tako lepo slažemo, da umemo jedne druge da sakrijemo, otkuda toliko duhovitih,
vrednih i mudrih i optimističkih raspoloženih drugara. A onda mi se ponovo vrati
misao koja me često zaokuplja, da ćemo se uskoro svi razići svako na svoju stranu. «Ne,
mi to nećemo, dogovorićemo se da svi idemo u jednu školu.» Iskreno razmišljam i
shvatim da je to nemoguće. Ali postoji nešto drugo: «Dogovorićemo se da se sastajemo
i pravimo žurke.» To je već izvodljivo mislim da će ovaj predlog prihvatiti svi i
mgnogo je onih koji dele moje mišljenje, mišljenje da smo mi jedna od retkih zajednica,
koja je sposobna toliko da uradi za svoje drugare.
Zato me ne čudi što se tako lepo osećam u društvu svojih vršnjaka, vršnjaka koje
toliko poznajem da tačno znam ko će šta u kom trenutku da kaže ili uradi.
Branka Radičevića. Ranije dok sam bila mlađa, više puta sam pokušavala da nađem
istinost ove rečenice. Nisam uspela.
Danas kad sam nešto starija, kad dani munjevito prolaze sve me više ova rečenica
Branka Radičevića boli. Pomisao da za samo nešto više od godinu dana treba da se
raziđe družina koja je osam godina delila i dobro i zlo je prilično, bar za mene, bolna.
Kako se rastati od drugara koji su uvek znali da sakriju tajne naše odeljenske zajednice.
Ne mogu da zaboravim sliku pojedinih nastavnika kad su na nas bili ljuti, a mi ih nemo
i pokorno slušamo i gledamo ne priznajući da smo krivi. Mnogo je naših tajni , mnogo
je naših želja, pa i ideja za koje znamo samo mi, naše 7-2. I dok pišem ovaj zadatak suze
mi naviru i mute pogled. Pomisao na rastanak mi ne da mira. Ruka podrhtava, ni ona ne
želi da zapiše reč, reč koja sve nas podjednako boli. Sad su mi razumljivi stihovi
Ljubivoja Ršumovića ‘’ Kad nisam u svojoj školi, mene moja duša boli’’. Zaista je tako.
Vikendom kad nisam u svojoj školi osećam neku prazninu. Nedeljom uveče kada mnogi
bivaju nezadovoljni što moraju na posao, ja sam srećna jer ću se ponovo naći u društvu
svojih dragih drugara. Iako me ponekad školske obaveze pritisnu, maštovitost i
duhovitost mojih drugara odagnaju svako nezadovoljstvo. Često pomišljam kako je moguće
da se tako lepo slažemo, da umemo jedne druge da sakrijemo, otkuda toliko duhovitih,
vrednih i mudrih i optimističkih raspoloženih drugara. A onda mi se ponovo vrati
misao koja me često zaokuplja, da ćemo se uskoro svi razići svako na svoju stranu. «Ne,
mi to nećemo, dogovorićemo se da svi idemo u jednu školu.» Iskreno razmišljam i
shvatim da je to nemoguće. Ali postoji nešto drugo: «Dogovorićemo se da se sastajemo
i pravimo žurke.» To je već izvodljivo mislim da će ovaj predlog prihvatiti svi i
mgnogo je onih koji dele moje mišljenje, mišljenje da smo mi jedna od retkih zajednica,
koja je sposobna toliko da uradi za svoje drugare.
Zato me ne čudi što se tako lepo osećam u društvu svojih vršnjaka, vršnjaka koje
toliko poznajem da tačno znam ko će šta u kom trenutku da kaže ili uradi.
Нема коментара:
Постави коментар