Pesma „Deoba Jakšića“ počinje sukobom između zvezde Danice i Meseca, sukobom
između braće Dmitra i Bogdana.
Braća su se zavadila oko podele očinstva. Sve su ravnopravno podelili osim konja
i sokola. Dmitar je smatrao da on ima starešinstvo i da on treba uzeti i konja i sokola,
dok je Bogdan smatrao obrnuto. Kada je Dmitar polazio u lov rekao je svojoj ženi:
„Anđelija, moja vjerna ljubo,
otruj meni mog brata Bogdana!
Ako li ga otrovati nećeš,
ne čekaj me u bjelu dvoru!“
Na ovaj način je Dmitar zapovedio svojoj ženi. U to vreme muževljeva zapovest se
morala ispuniti. U takvoj situaciji se ona našla među zavađenom braćom, okružena
sebičnošću, zavišću i mržnjom, a potom i između Boga i ljudi. Postoj strah od božije
kazne i strah od reakcije ljudi. Anđelija je, ne pristajući da živi sa grehom, pokorom
i sramotom, smislila način na koji da spasi i devera i svoju dušu. Otišla je kod devera
sa čašom koju nevesta čuva kao najdražu uspomenu, natočila je vinom, i klanjajući mu
se molila ga da mu da konja i sokola. Dever je do tog trenutka bio sebičan, nepopustljiv
i ozlojeđen, ali dirnut pažnjom, dobrotom, molbom i razneženošću, poklanja joj ono
što ona traži. Dmitar je lovio ceo dan, ali ništa nije ulovio. A kada je na jezeru
naišao na utvu zlatokrilu, dogodila se nesreća jer je utva slomila krilo njegovom sokolu.
Upitao je sokola kako mu je, soko odgovara:
„Meni jeste bez krila mojega
kao bratu jednom bez drugoga.“
U ovom treba tražiti poruku pesme: brat bratu mora biti blizak i mio, i da je
čoveku bez brata najteže jer brat je taj koji će razumeti, pomoći i zaštititi, a to je i
osnovni smistao bratstva: imati svog bliskog, imati ljubav. Shvatajući reči sokola,
Dmitar se dosetio šta je naredio ženi jer ga je sokolova nesreća osvestila. Uzjahao je
vranca, ali je i njega zadesio nesrećni slučaj. Slomile su mu se prednje noge. Ova
dešavanja su učinila obrt u Dmitrovim osećanjima. Pesma se srećno završila. Anđelija
saopštava pokajanom Dmitru:
„Nijesam ti brat otrovala,
veće sam te s bratom pomirila.“
U tome i jeste to ‘’čudo veliko’’ koje je zvezdu Danicu zanelo i učinilo da zaboravi
na sebe. Dobrota, čoveštvo i ljubav prema bližnjem suprostavlja se bratskoj sebičnosti,
sujeti, gramzivosti i mržnji kao mračnoj strani čovekovog bića i odnose pobedu. Tako
Anđelija izrasta u lik patrijarhale žene koju odlikuju pobožnost, mudrost, dobrota,
odanost, snishodljivost, ljupskost i čovekoljublje. Svojim postupkom, ona je tri dobre
stvari učinila: spasla je jedan život, muža je oslobodila greha i sačuvala svoju
dušu.
između braće Dmitra i Bogdana.
Braća su se zavadila oko podele očinstva. Sve su ravnopravno podelili osim konja
i sokola. Dmitar je smatrao da on ima starešinstvo i da on treba uzeti i konja i sokola,
dok je Bogdan smatrao obrnuto. Kada je Dmitar polazio u lov rekao je svojoj ženi:
„Anđelija, moja vjerna ljubo,
otruj meni mog brata Bogdana!
Ako li ga otrovati nećeš,
ne čekaj me u bjelu dvoru!“
Na ovaj način je Dmitar zapovedio svojoj ženi. U to vreme muževljeva zapovest se
morala ispuniti. U takvoj situaciji se ona našla među zavađenom braćom, okružena
sebičnošću, zavišću i mržnjom, a potom i između Boga i ljudi. Postoj strah od božije
kazne i strah od reakcije ljudi. Anđelija je, ne pristajući da živi sa grehom, pokorom
i sramotom, smislila način na koji da spasi i devera i svoju dušu. Otišla je kod devera
sa čašom koju nevesta čuva kao najdražu uspomenu, natočila je vinom, i klanjajući mu
se molila ga da mu da konja i sokola. Dever je do tog trenutka bio sebičan, nepopustljiv
i ozlojeđen, ali dirnut pažnjom, dobrotom, molbom i razneženošću, poklanja joj ono
što ona traži. Dmitar je lovio ceo dan, ali ništa nije ulovio. A kada je na jezeru
naišao na utvu zlatokrilu, dogodila se nesreća jer je utva slomila krilo njegovom sokolu.
Upitao je sokola kako mu je, soko odgovara:
„Meni jeste bez krila mojega
kao bratu jednom bez drugoga.“
U ovom treba tražiti poruku pesme: brat bratu mora biti blizak i mio, i da je
čoveku bez brata najteže jer brat je taj koji će razumeti, pomoći i zaštititi, a to je i
osnovni smistao bratstva: imati svog bliskog, imati ljubav. Shvatajući reči sokola,
Dmitar se dosetio šta je naredio ženi jer ga je sokolova nesreća osvestila. Uzjahao je
vranca, ali je i njega zadesio nesrećni slučaj. Slomile su mu se prednje noge. Ova
dešavanja su učinila obrt u Dmitrovim osećanjima. Pesma se srećno završila. Anđelija
saopštava pokajanom Dmitru:
„Nijesam ti brat otrovala,
veće sam te s bratom pomirila.“
U tome i jeste to ‘’čudo veliko’’ koje je zvezdu Danicu zanelo i učinilo da zaboravi
na sebe. Dobrota, čoveštvo i ljubav prema bližnjem suprostavlja se bratskoj sebičnosti,
sujeti, gramzivosti i mržnji kao mračnoj strani čovekovog bića i odnose pobedu. Tako
Anđelija izrasta u lik patrijarhale žene koju odlikuju pobožnost, mudrost, dobrota,
odanost, snishodljivost, ljupskost i čovekoljublje. Svojim postupkom, ona je tri dobre
stvari učinila: spasla je jedan život, muža je oslobodila greha i sačuvala svoju
dušu.
Нема коментара:
Постави коментар