Menjajmo svet – zaustavimo nasilje. Pitam se kako sa malo reči stvoriti čarobni napitak koji rešava tako veliku stvar. Koliko je teško biti malo osećajan, pa to baciti na papir. Sa olovkom u ruci, prstom na čelu i punog srca počinjem da pišem priču, ne baš toliko srećnu.
Gledam kroz prozor. Vidim ljude i decu. Tek nekoliko njih zadovoljno skakuću, ali jedno stoji po strani. Zamišljeno gleda svoje drugare, zarobljeno u svoje misli o nesrećnoj porodici i toplini. Ne čudi me. Ima danas puno takve dece. Pogled mi luta dalje, sve do jedne starice koja rukama punim kesa pokušava da se prihvati za gelender i bezbedno stigne do stana. Uzaludan pokušaj. Niko se ne osvrće, upućuje pozdrav, a kamoli da ko priđe i ponudi joj pomoć. Tužna nastavljam dalje. Čujem plač. Otac vuče dete za uvo, dok ga ono milim i suznim pogledom moli da prestane. Vidim nasilje svuda, a znam da može da se
zaustavi, i znam da zvezde ne pišu sudbinu.
Pa zamislite kada bismo šamar zamenili poljupcem, tuču zagrljajem, ružnu reč bombonom. Kad bismo starici pružili ruku, dete primili u igru, bili bolji đaci i poslušniji našim roditeljima.
Sipam malo čarobnog praha u svoju priču i vidim dva drugara kako dele
užinu, drugarice kako dele tajnu. To je ono što moje srce voli. Pogled mi ide dalje, srce brže lupa. I kao da me je neko čuo. Odjednom nema više deteta na klupi. Sad ga vidim kako se igra. Bakica je na terasi, zahvaljuje se deci i zaliva cveće, otac grli dete, a ono mu obećava da će biti dobro.
Eto, to je dokaz da svako u sebi nosi nešto dobro, nešto lepo i neiskvareno. I sada znam da je ovde mojoj priči kraj, isto kao što znam da je ovo početak jedne naše zajedničke želje, zar ne? DA MENjAMO SVET I ZAUSTAVIMO NASILjE!!!
Gledam kroz prozor. Vidim ljude i decu. Tek nekoliko njih zadovoljno skakuću, ali jedno stoji po strani. Zamišljeno gleda svoje drugare, zarobljeno u svoje misli o nesrećnoj porodici i toplini. Ne čudi me. Ima danas puno takve dece. Pogled mi luta dalje, sve do jedne starice koja rukama punim kesa pokušava da se prihvati za gelender i bezbedno stigne do stana. Uzaludan pokušaj. Niko se ne osvrće, upućuje pozdrav, a kamoli da ko priđe i ponudi joj pomoć. Tužna nastavljam dalje. Čujem plač. Otac vuče dete za uvo, dok ga ono milim i suznim pogledom moli da prestane. Vidim nasilje svuda, a znam da može da se
zaustavi, i znam da zvezde ne pišu sudbinu.
Pa zamislite kada bismo šamar zamenili poljupcem, tuču zagrljajem, ružnu reč bombonom. Kad bismo starici pružili ruku, dete primili u igru, bili bolji đaci i poslušniji našim roditeljima.
Sipam malo čarobnog praha u svoju priču i vidim dva drugara kako dele
užinu, drugarice kako dele tajnu. To je ono što moje srce voli. Pogled mi ide dalje, srce brže lupa. I kao da me je neko čuo. Odjednom nema više deteta na klupi. Sad ga vidim kako se igra. Bakica je na terasi, zahvaljuje se deci i zaliva cveće, otac grli dete, a ono mu obećava da će biti dobro.
Eto, to je dokaz da svako u sebi nosi nešto dobro, nešto lepo i neiskvareno. I sada znam da je ovde mojoj priči kraj, isto kao što znam da je ovo početak jedne naše zajedničke želje, zar ne? DA MENjAMO SVET I ZAUSTAVIMO NASILjE!!!
Нема коментара:
Постави коментар